Промоција књиге „КУРИР СА СВЕТЕ ГОРЕ“

Од потпоручника и ђакона до генерала и владике –

Након уводних речи модератора, Видака Масловарића, присутнима су се обратили рецезент књиге, генерал Петар Шкрбић, ђакон Ненад Савић, генераловог ратни друг, бивши војник, возач и пратилац и Зоран Стефановић.

“Цењени посетиоци, 

Хвала вам што сте дошли на представљање моје књиге. Међу вама видим моје наставнике, часне генерале који су командовали мени, али и оне којима сам ја имао част командовати. Тиме је моја радост потпунија, а одговорност за изговорену реч већа.

I

Нећу говорити о књизи. Ја сам рекао што мислим и спасио душу своју. 

Нисам случајно окупио ове добре људе да говоре о мојој књизи. Наизглед необично, да генерал сведочи о заједничком поклоничком путовању на Свету Гору и Хиландар, а свештеник о нашем ратовању на светој српској земљи, Косову и Метохији. Јер Војска без вере је исто као вера без Војске.

Инспирацију за писање ове књиге нашао сам у доласку Светих отаца са Свете Горе у априлу 1999. у току најжешћих удара НАТО авијације, који су ме затекли на брду Чабрат изнад Ђаковице, док су борбе на Кошарама и Паштрику улазиле у свој најкрвавији период.

Свети оци сy дошли са Неба да подрже нашу борбу и укрепе наш народ да издржи. У исто време са Истока, дошао је председник Белорусије Александар Лукашенко. Они су били ”брат у свијету” за којим је вапио велики Његош. Дошли су да пожале и помогну. А та помоћ нам је увек долазила, или са Неба или са Истока. Једино смо се у њих могли поуздати. Са Запада су нам стизале санкције, бомбе и резолуције.

Због тога сам одлучио да посетим Свету Гору, да изразим захвалност и да у улози времешног курира донесем глас опомене и поруку мудрости. Колико сам у томе успео, оцениће читаоци. 

Књига је написана у виду прича, јер се тако најлакше памти. Некада су нас тако учили. На крају сваке приче било је наравоученије. И Господ наш је у свом кратком овоземаљском животу кроз приче просвећивао народ. А ми смо доживели да  нашој деци у лектиру угурају Хари Потера, и да уџбенике штампају у иностранству. Све чине да из нашег колективног сећања и свести избаце све са чим се као народ морамо поносити и да у наше главе угурају комплекс кривице. Изручење наших славних команданата у злогласни хашки трибунал и наказна декларација о Сребреници имају исти циљ.

Како су у мојој књизи главни ликови официри од потпоручника до генерала, и свештеници од ђакона до патријарха, док сам је писао, трудио сам се да не превладају приче испод војничког шатора, или доживљаји са мојих поклоничких путовања, по нашим манастирима, са Свете Горе и Свете земље Палестине. 

I I

Цењени учесници,

Данас је свима јасно, да ће у овом безбожничком свету пуном насиља, двоструких аршина и неправде опстати само народ који има јаку војску и тврду веру. То смо спознали када нажалост, нисмо имали ни једно ни друго, а немамо их ни данас у довољној мери. Зато су главни ликови у мојој књизи официри и њихов живот и монаси и њихов подвиг. Добра анализа показала би колико је живот једних и других сличан. Једни као симбол одбране земље, други као симбол чувања наше вере православне. 

Деветомартовске демонстрације 1991. у организацији Вука манитога и Сакиба из Фојнице, био је ударац маљем који обара и најјачег бика намењеног за клање, или, што би ми војници рекли „артиљеријска припрема“ за дуго припремани напад на наш народ. Веровање да је он дошао изненада, плод је наше необавештености. Иако је СФРЈ заиста разбијена, она није била главни циљ. Мета је био и остао српски народ. У то се уверавамо сваки дан изнова, јер разбијање још увек траје, иако Југославије одавно нема. 

У то време, од нас су лукаво, као од Војводе Пријезде, увек тражили нове жртве и нова одрицања, да би на крају захтевали наше понижење и живот. Додуше, нису тражили тренутну смрт, већ да искрваримо и „ у смрти својој да тражимо лијека“- што у својој песми „Ми знамо судбу“- рече Алекса Шантић.

У томе распињању једни нису дали ништа, па су мученички пострадали у Шевенингену. Други су дали све, изручивши и онога који није дао ништа, а последице су исте или још горе. Тиме су у свет слали слику о нама као народу без части и достојанства код кога је све на продају. Тако су утирали пут бројним осудама и резолуцијама против нас, па и за ову наказну Резолуцију о измишљеном геноциду. При томе нас путем медија агресивно убеђују да је то у нашем интересу, наш избор и наша слободна воља. Озбиљни народи, који знају шта хоће, за мање грехове и издају, виновницима изричу смртну казну, и не одуговлаче са њеним извршењем. 

I I I 

Уважени посетиоци,

Ми смо сви, на овај или онај начин, жртве нових обмана и старих предрасуда. У то сам се уверио много пута. Поштен човек због предрасуда може све време говорити лаж, чврсто верујући да говори истину. Ту се крије највећа опасност по наш, иначе лаковеран и поводљив народ. Некада позната народна мудрост, исчезла је пред убитачном пропагандом. Зато сам добар део књиге посветио управо борби против предрасуда, које су нам толико пута нанеле зло и одвеле на криви пут.

У књизи ће се свако наћи и препознати. Ако се не препозна он, то ће учинити други уместо њега. Ослобођен одлуком Владе Србије о обавези чувања државне и војне тајне о догађајима на Косову и Метохији нисам имао потребу за аутоцензуром. Поново сам прочитао мој Ратни дневник на коме је инсистирао тужилац Најс у Хагу и прочитао транскрипт мог сведочења у процесу против врховног команданта у рату на Косову и Метохији, Слободана Милошевића, у издању Фонда за хуманитарно право, па се моје сведочење у књизи не разликује од сведочења пред злогласним хашким трибуналом.

Као и остали поклоници, походио сам Свету Гору са намером да се у Хиландару исповедим и причестим, кажем своја лоша дела, зле речи и грешне мисли и покајем се. Зато је књига писана под радним насловом Исповест у Хиландару. А онда сам схватио да прича коју нудим у књизи увелико превазилази наслов.

У томе исповедању, према себи сам био критичан. О другима сам говорио још оштрије. Ту је и не мали број оних који нису достојни да буду споменути у књизи. А знамо ко се не помиње у кући верујућих православних Срба. 

Уважене  колеге, господо генерали и адмирали, бивши и будући официри,

Написао сам ову књигу са намером да подстакнем бројне међу нама да крену истим путем, и уместо маршевским и стројевим, искораче поклоничким кораком, а уместо левом, закораче десном ногом. Да храброст коју смо показали у рату, пред непријатељем, покажемо и у миру, пред нашим светим оцима. Да исповеде грехе и покају се, јер нема безгрешних. Тиме ћемо разбити предрасуде о официрима као безбожницима, које и данас шире они који се у Бога куну, а ништа им није свето. Тако ћемо ојачати своју веру и своју Војску. 

Јер Војска без вере, исто је што и држава без Војске. 

Хвала вам