ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 И КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА

У Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије, данас је одржан Округли сто на тему „Значај Резолуције СБ УН 1244 и Кумановског споразума – 23 године после“.

 

О овој теми, уводна излагања су имали:

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних,

генерал полиције Обрад Стевановић, потписник Кумановског споразума,

генерал-мајор Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије и генерал-мајор Милош Ђошан, члан Клуба генерала и адмирала Србије

Поред организатора, активно учешће у раду округлог стола имао је и бивши Начелник ГШ генерал Бранко Крга.

 

 

 

 

Дајемо излагања уводничара:

Навршило се 23 године од окончања оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ) која је ушла у историју као први рат на европском тлу од краја Другог светског рата. Трајала је 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсиникија и основних принципа међународног права. По оценама званичних представника САД и НАТО, представљала је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај В. Вимера, канцелару Г. Шредеру, 2. мај 2000.). Извршена је са јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“. Међутим, представници САД су на конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. саопштили, да је „ рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо из стратешких разлога морају накнадно стационирати америчке снаге“.

Многи европски и светски ауторитети из области међународних односа изнели су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО 1999. извршена под лажним изговорима, коришћењем „алиби дипломатије“ и, што је посебно значајно – пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење. Међу њима су и бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер, француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хајнц Локвај, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС Вили Вимер, шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији Димитар Хартвиг и многи други.

Све то потврђује закључак да је агресија НАТО пре 23 године имала геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО на Исток. Агресије НАТО представљала је тачку преокрета ка глобализацији интервенционизма, заобилажењу Уједињених нација, односно, ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата. Од тада, водеће силе Запада настоје да универзалне принципе међународног права замене «правилима» по мери својих геополитичких интереса.

У време агресије НАТО је имао 19 чланица. Данас их има 30, ускоро ће, пријемом Шведске и Финске, имати 32. После успостављања војне базе „Бондстил“, код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. У Европи је данас много више страних војних база и оружаног арсенала, укључујући и нуклеарно него што их је било на врхунцу хладног рата. Цивилна инфраструктура годинама се прилагођава војним потребама, а плима милитаризације не заобилази ни индустрију, образовање, науку, медије. Војни издаци достижу неслућене размере. Немачка је, на пример, повећала војни буџет за нових 100 милијарди евра а тренд повећања војних буџета следе и друге земље. САД су напустиле низ међународних споразума о контроли и ограничавању нуклеарног наоружања.

Агресија је окончана мировним пакетом који чине три, међусобно усклађена и повезана документа: 1. Споразум Милошевић – Ахтисари – Черномирдин од 3. јуна, 2. Војно- технички споразум, познати као Кумановски споразум, од 9. јуна и 3. Резолуције СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. године. Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, ВБ, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и ОУН и ЕУ. Преговори су се одвијали док је агресија била у току. Агресори се нису обазирали ни на чије захтеве да за прекид, или паузу бар док преговори теку. Напротив, уочи и одмах након сваког круга преговора, НАТО је појачавао бомбардовање и разарања цивилних циљева, мостова, школа, насеља, фабрика, болница обданишта. Све то показује да агресија НАТО, није био никакви „мали косовски рат“, нити „ваздушна кампања“, нити „хуманитарна интервенција“, већ оружана агресија у пуном смислу те речи која, у међународно-правном смислу, представља злочин против мира и човечности. Усвојена документа о миру, па и резолуција СБ УН 1244, далеко су од задовољавања свих државних и националних интереса. Ипак, тим документима је потврђено поштовање најважнијег интереса – суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице а Покрајина Косово и Метохија је стављена под мандат Уједињених нација под којим се и данас налази. Утврђено је и право на слободан и безбедан повратак свих расељених и протераних, укључујући и 250.000 Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања.  Време, па и најновија ескалација глобалне напетости, потврдили су значај ових правних докумената. И управо то свакодневно појачавање притисака водећих чланица НАТО и ЕУ да се Србија одрекне резолуције СБ УН 1244, да призна насилну творевину као правну, потврђују вредност велики значај овог правног документа.

Мировни преговори нити су били једноставни, нити су се водили на неком чиновничким већ на највишим нивоима. Иако посреднички, у њима су учествовали лидери водећих чланица НАТО и Европске Уније као и представници Уједињених нација. Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице Уједињених нација и незаобилазним. Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује одредбама. Поред тога, сва три документа предвиђају да ће се дозволити накнадно распоређивање контигената војске и полиције Србије, на разним локацијама и са различитим улогама, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Документима се, такође, гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица. Ове и друге одредбе правно обавезујућих докумената којима се штите прва и интереси Србије и српског народа ни 23 године после усвајања нису извршене. Документа утврђују да ће у Покрајини једине оружане снаге бити КФОР и УНМИК, у складу са мандатом Савета безбедности.

Што се будућег статуса Покрајине тиче, у документима мировног пакета, као и документима који су претходили (ставови КГ) предвиђају искључиво широку аутономију, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице.

За однос водећих чланица НАТО и ЕУ према резолуцији СБ УН 1244, карактеристичан је њихов селективан прилаз. Када су СРЈ, односно, Србија, извршиле све своје обавезе, када су те земље оствариле своје интересе, оне, не само да су престале да траже целовито и доследно извршење обавеза других чунуклаца, већ су се директно окренуле против даљег спровођења, па чак и против самог позивања на одлуке СБ УН. Ишле су толико далеко да су и на Србију врше притисак да се не позива на резолуцију СБ УН 1244. Данас те исте чланице НАТО и ЕУ траже да се Србија трајно одрекне од Резолуције Савета безбедности 1244 и да, прихвати некакав «свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији». Као да тзв. «модел две Немачке» има већу правну снагу и да за Србију и њену будућност може бити бољи и сигурнији од одлуке СБ УН!

Резолуција СБ УН 1244 чији су интегрални делови договор Милошевић-Ахтисари-Черномирдин и Војно-технички Споразум, представља за Србију међународно-правни документ трајне вредности и најпоузданији ослонац за одбрану суверенитета и територијалног интегритета. То нису вредности за трансакције и трговину. У њих су уграђене хиљаде људских живота, бранилаца, хероја и цивила. Зато, немамо права да на било који начин, директно или индиректно, умањујемо одговорност агресора а поготову да их, амнестирамо од одговорности за страдање и патње људи, за коришћење оружја за масовно уништавање какво су пројектили са осиромашеним уранијумом, као и за огромна материјална разарања.

Сматрамо да треба имати меру и чувати достојанство у текућој нападној пропаганди доброчинстава и неодмереног захваљивања на донацијама водећих чланица ЕУ и НАТО. Не смемо да заборавимо да су управо те земље, најпре, вишегодишњим неоснованим и нехуманим санкцијама а потом и разарањима током оружане агресије, изазвале огромне патње народа и економску штету коју нису надокнадиле. Треба да имамо у виду да је основно правно и цивилизацијско начело да онај ко противправним поступцима другоме изазове штету, има обавезу да исту надокнади. Чак и представници НАТО су признали да су агресијом 1999. прекршили међународно право.

Амбасадор једне угледне чланице ЕУ и НАТО ових дана поручује српској јавности да «нас повезује заједничка европска прошлост» и самоуверено позива Србију на заједничку одбрану европских вредности увођњем санкција Русији. Уједно  упозорава да инвеститори из његове земље «помно прате став Србије и њену, гле сад – политичку и економску оријентацију». За понеког блага, али за већину грађана Србије посве јасна претња са примесом уцене – или уведите санкције, или можете остати без инвеститора из његове земље. Каква похвала слободе тржишта и профита. Да ли је и то заједничка вредност коју треба, како сликовито рече, да брамнимо «раме уз раме»!?

Што се тиче «заједничке европске прошлости» његова екселенција и није ближе елаборирао који опсег «заједничке европске прошлости» има у виду, јер та прошлост, како је добро познато, није била увек једнозначна и са истоветним улогама свих на које сви можемо једнако бити поносни.

Много је. Чак и за одлазећег амбасадора!

А што се санкција према Русији тиче, принципијелан став Србије о њиховом неприхватању, по нашем најдубљем уверењу, представља линију одбране  егзистенције, независности и идентитета српског народа.

Живадин Јовановић

РЕЗОЛУЦИЈА 1244

Контрола провођења одредби Војно-техничког споразума

Уважени учесници округлог стола,

Војнотехнички споразум потписан у Куманову 10. Јуна 1999. године,био је алат са којим је требало реализовати одредбе Резолуције 1244 СБ УН.

О Резолуцији, њеном настанку, очекивању и дометима, говорили су моји уважени претходници па ја то не бих понављао.

Одредбама Војно-техничког споразума, између Централног дела Србије и Аутономне покрајине Косова и Метохије, постојао је простор ширине 5 км, назван Копнена зона безбедности и Ваздушна зона безбедности удаљена 25. км. Постојање ових зона правдано је потребом безбедности снага КФОРА и УНМИК полиције на Косову и Метохији. Због тога су све јединице ВЈ удаљене најмање 5 км од линије раздвајања са Косовом и Метохијом, а јединице противваздушне одбране и авијације најмање  25 километара. Управо због тога, моја јединица, 52. арбр ПВО  из Ђаковице морала се повући у касарну Пантелеј у Нишу.

У духу са одредбама Војнотехничког споразума, наша земља је приступила формирању Косовског одреда од најбољих старешина и војника са простора Косова и Метохије. Одред је био опремљен и увежбан. Довољно је рећи да је командант Одреда био генерал Божидар Делић, командант херојске 549. Моторизоване бригаде. Само се чекао тренутак његовог повратка.

За контролу поштовања одредби Војнотехничког споразума, формирана је комисија, позната под именом ЈИЦ (Џоинт инпле ментејшн комишн).

У једном времену, (од почетка фебруара до половине октобра 2001.године) обављао сам дужност Начелника Комисије за контролу примене одредби Војнотехничког споразума. (ЈИЦ),па ћу се у свом излагању бавити начином рада Комисије и изнети нека искуства из тог периода. Било је то време непосредно после повлачења наше Војске и полиције са простора Косова и Метохије и доста пре проглашења такозване независности Косова.

1.-Комисија је била орган Команданта КФОР-а, паритетног састава. Један део је био при Команди КФОР-а а други део при Генералштабу Војске Југославије.

Сваки део Комисије су сачињавали: Начелник комисије-генерал, заменик начелника пуковник, преводилац на енглески и српски, неколико поткомисија на чијем су челу били пуковници Војске или полиције. У састав Комисије улазило је и помоћно особље, (возачи, обезбеђење) и друго.

Најважнија је била Комисија за војна питања, затим Комисија за полицијска питања, па Комисија за нестала лица, а повремено су се у рад укључивали представници Црвеног крста.

У једном времену, састанцима су присуствовали и представници Руске федерације, (Пуковник Кисељков и пуковник Базонов.) Они нису пристали да се потчине Команданту КФОРА, а са стране наше петооктобарске власти су били потпуно игнорисани.Нису се мешали у рад Комисије, али су учествовали на састанцима. Након Видовдана 2001. и издајничког потеза власти СРЈ приликом изручења Председника Милошевића у Хаг,због изостанка било какве подршке од стране наших власти, они су се повукли.

2.-Комисија је формирана са задатком да прати провођење одредби Војнотехничког споразума, унапређује сарадњу и указује на елементе кршења тих одредби. Међутим, ситуација на терену је у потпуности променила замишљену концепцију. Због сталних напада шиптара, уз благонаклон став припадника КФОР и УНМИКА, Комисија се све више удаљавала од свог изворног задатка и бавила се текућим питањима. Сада знамо да је то уствари био вешт маневар, како би се обезвредио њен утицај. Због тога је предмет рада и интересовања, са наше стране било трагање за несталим и спречавање терора над нашим народом који се са доласком КФОР и УНМИКА повећао и проводио у нешто измењеним условима. Од прокламоване слободе кретања и боравка није остало ништа.

Интересовања  КФОР-овог дела Комисије су била везана за стање у Копненој зони безбедности, због наводне бриге за сигурност њихових снага распоређених по зонама.Стално су инсистирали на заједничким извиђањима за њих интересантних објеката, тврдећи да су српске снаге поселе тај објекат и да могу угрозити њихову безбедност. Стално су истицали своју улогу да обезбеде слободно кретање људи, на целокупном простору Косова. Реч Метохија нису употребљавали, али нису ни нама оспоравали да је стално користимо. Нисмо тражили више од онога што је написано у Споразуму, нити смо пристајали на мање. Тако смо сви у Комисији схватили свој задатак.

3.-Нешто о методу рада комисије:

Као што је речено, Комисија је имала истоветан састав. Састајали смо се редовно, једном недељно, четвртком, наизменично у мотелу Рударе или у Бујановачкој Бањи. Будући да су се оба места налазила у Копненој зони безбедности у коме није било дозвољено присуство наших снага, ми смо радили у цивилној одећи, наша возила су носила цивилне таблице а они су долазили у униформи без оружја. Ни они нису могли доћи без наше пратње, па су наши представници одлазили пред њих на Мердаре или у Кончуљски теснац. Истим путем су их и враћали након састанка. Међусобни односи током састанака били су коректни, по неком протоколу, са уобичајеном дипломатском учтивошћу која је наметнута од почетка. Строго се водило рачуна ко се коме и када обраћа.

Обострано смо се трудили да сачувамо достојанство. Није било ни са једне стране провокација нити питања о било чему што излази из оквира надлежности. У саставу наше комисије били су официри са дугим стажом у војној дипломатији, некадашњи војни аташеи или њихови помоћници. Сви су, осим мене, говорили енглески, али смо на састанцима ми говорили искључиво српски.

Пре сваког следећег састанка, једни другим смо путем факса слали питања о којим желимо разговарати на следећем састанку,па нас ни једно питање није затекло неспремне. То није искључивало ванредна и хитна питања ако би дошло до неког инцидента на терену између два састанка.

Прво питање за сваки састанак са наше стране било је време повратка наше Војске и полиције на Косово и Метохију у броју који је назначен у Споразуму. Редовно смо добијали одговор да је то политичко питање и да КФОР није надлежан за то, и да га наше демократске власти поставе на вишем нивоу.

Уочљиво је да су сваки пут, при спомињању наших власти, редовно наглашавали оно „демократске,“ па нисмо знали да ли нам се ругају или имају неку другу поруку за нас.

Почињали смо у пленуму и завршавали рад у пленуму. Састанак је отварао и завршавао Начелник КФОРОВ-овог дела комисије. Након тога су поткомисије радиле по својим питањима. О сваком питању рада поткомисија на крају састанка смо ми начелници заузимали свој став, што је улазило у Записник. Ми смо подносили Извештај Заменику Начелника генералштаба генерал-пуковнику Светозару Марјановићу, потписнику Војнотехничког споразума са наше стране, а они Команданту КФОР, генералу Џексону а касније италијанском генералу Кабиђози. Комисија КФОР-овог дела, на чијем је челу у то време био француски бригадни генерал Бруно Неве, уз неколико пуковника из земаља чланица НАТО и ми, имали смо коректне односе. Ипак, уочили смо, да су нас после Видовдана 2001 и изручења Председника Слободана Милошевића гледали другачије као да нас више нису сматрали озбиљним саговорницима. Ни пре тога нису озбиљно узимали наше захтеве. Након тог догађаја, скоро све је изгубило смисао.

Као што сам споменуо, питање које смо редовно постављали, било је повратак наше Војске и полиције у броју до 1000 на Косово и Метохију.

„То је политичко питање које превазилази наша овлаштења. Њега треба поставити Ваша демократска власт у Савету безбедности. „Ми немамо информацију да је са ваше стране то питање постављено!“– редовно је гласио одговор који нам је саопштавао генерал Неве.

А онда је неко донео одлуку да се Косовски одред расформира. И поред тога, ми смо инсистирали на том питању. И тада и сада верујем да смо сви ми Косовски одред.

Иако је Комисија за војна питања била највећа, највише питања било је из надлежности комисије за полицијска питања. На челу КФОРОВОГ полицијског тима био је италијански пуковник ГВИДО, а на челу наше поткомисије био је полицијски пуковник Драган Божовић.

Комисија за нестала лица имала је најтежи задатак. Представници КФОР-а су редовно излазили са новим питањима. Са друге стране наша питања су редовно одбијали да узму у разматрање, тврдећи да о томе немају никаква сазнања и да „косовске власти“, како су их редовно називали не желе да им дају податке. Чињеница да нисмо имали могућност приступа на територију Косова и Метохије, обарало је ефикасност те комисије на нулу. Ни на једно наше питање, поготову о несталим лицима, никада нисмо добили одговор. Опструкција на свим нивоима  је била веома уочљива.

Улазак у копнену Зону безбедности

Као што је познато, 2001. Године дошло је до побуне шиптарско терористичких снага на простору општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, што су називали Прешевска долина, с циљем да заузму и пресеку аутопут, чиме би поново умешали међународну заједницу. Са друге стране показали су да проблем Косова и Метохије није било гушење људских права шиптара од стране Срба, које су они редовно називали Милошевићев режим, што је искориштено као изговор и оправдање за агресију НАТО на СРЈ.

Тада се показало да је постојање копнене зоне безбедности неодрживо и донета је одлука да наше снаге у неколико фаза преузму Копнену зону безбедности.

Припреме за преузимање Копнене зоне безбедности биле су дуге и опсежне. Била је то посебна операција Здружене команде, одобрена и усаглашена са командом КФОР. За улазак у Копнену зону безбедности формирана је посебна Здружена команда, са седиштем у Врању на чијем се челу налазио генерал-потпуковник Нинослав Крстић. Формирање те Команде правдано је „потребом да се реформише Војска и да се направи отклон од прослављених команданата 3.А и Приштинског корпуса у чијој се зони налазила КЗБ.

Том приликом Комисија је одиграла посебно значајну улогу. Све се одвијало под нашом контролом. Иако је за ту прилику по протоколу уласка било низ додатних ограничења, Комисија је тај задатак обавила успешно.

Припадници КФОР су линију између централне Србије и Косова и Метохије називале „Бордер“ што значи граница, а ми смо инсистирали приликом наших званичних разговора да је то административна линија. Нити су они одустајали од свог назива, нити смо ми прихватали тај назив.

Једном приликом, за време уласка наших снага у Копнену зону безбедности на делу„Б,“ генерал Бруно Неве, непосредно пред његов одлазак на нову дужност, позвао ме мало у страну и рече: „Генерале, шта Ви стварно мислите о будућности Косова?“

„Косово и Метохија су наши и ту је све познато. Питање је дана када ће оно бити враћено у састав Србије. Овај улазак наших снага у Копнену зону безбедности је прва фаза у том правцу!“–одговорих му.

„Генерале, то је већ решено. Косово ће бити независна држава. Ваше демократске власти су се са тим сложиле и не чине ништа да то спрече.“ Ово ми је рекао на немачком,који је као некадашњи командант алпске бригаде говорио одлично,  а ја сам се ослонио на своје гимназијско знање. Били смо без преводиоца.„Unter uns gessagt“- како је волео рећи.[1] Верујем да то он не би рекао званично пред целом Комисијом. Био је опрезан у свакој речи. Видело се да има искуство. Након његовог одласка на чело комисије, дошао је неки италијански генерал, али се у раду Коми-сије није ништа променило.

На крају, истине ради, треба рећи и следеће:

Осим бројних слабости које су од почетка пратиле рад Комисије и очигледне пристрасности такозваних међународних снага, негативна кампања која се у то време интензивно водила против наше борбе на Косову и Метохији, против онога ко је у тој борби био Врховни командант и против највиших команданата те Војске, битно је утицала на рад Комисије. Након изручења бившег Председника Слободана Милошевића у Хаг и  негативног односа према руском народу, убрзало је одлазак руског контигента са Косова и Метохије. То је додатно охрабрило нападе на Србе, а код нашег народа повећало степен несигурности и уверења да их има ко заштити.

Неретко су нас припадници КФОР-а питали и тражили податке о наводним српским злочинима почињеним на територији Косова и Метохије о којим су сазнали из наше штампе,па смо били присиљени да се уместо помоћи нашем народу на Косову и Метохији, бавимо одговорима на питања која су нам стално наметана.

После двојице генерала, Илије Бранковића и генерала Мирка Старчевића, ја сам био последњи генерал на челу нашег дела Комисије. По мом одласку, КФОР је такође на чело свог дела Комисије поставио пуковника. Од тог тренутка, Комисија је и формално смањила свој утицај.Смањено интересовање тадашње власти за судбину нашег народа на Косову и Метохији, довело је до опадања значаја Комисије. Бројно стање је смањено, материјална средства су још више ограничена, састанци су се проредили а ионако мала ефикасност, постала  је још мања.

Све је рађено са једним циљем. Требало је обесмислити и Војно-технички споразум и Резолуцију 1244. Време је показало да је то већ постигнуто на терену. Да ли ће и у Савету Безбедности, остаје да се види. Они у нашем друштву који заговарају увођење санкција Русији, намерно и нескривено раде против Резолуције 1244,  нашег народа на Косову и Метохији и целовитости  наше земље.

Хвала

Милош Ђошан, генерал

Некадашњи Начелник Комисије за контролу примене Војнотехничког споразума.

                                                  

      ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБУН 1244 И КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА

 

Друштвен-ополитичка, економска и војно-политичка кретања у свијету нас опомињу, односно дају за право да треба  да се подсећамо на агресију НАТО на СРЈ-Србију, да млађим генерацијама објашњавамо како нам је тзв. “демократски Запад“  1992. године наметнуо  до тада  невиђене економске санкције у историји и зашто је 1999. године извршио агресију, односно наметнуо рат – зашто истакнути светски теоретичари и политичари јавно наглашавају да је ратом против СРЈ 1999. године почео рат у Европи.

Критичари нам  “приговарају“ да је све то познато и да то не треба сваке године понављати , поводом агресије НАТО.

Да наведемо само неке чињенице. НАТО агресија на СРЈ  је дио Програма САД о уређењу Новог светског поретка, послије разбијања Варшавског уговора, по мјери њених интереса, демократије и људских права.

У остваривању своје политике примењивали су и данас примењују стратегију “подијели па владај“, за разлику од нациста који  су примењивали тезу “завади па владај“. Њихова дипломатска политика је прљава, са подмуклим потезима, лажима и преварама.

Разбијање СФРЈ је био дуготрајан план Запада и  дио је Програма – Плана прекомпоновања југоистока Европе, разрађеног 1976. и 1977. године (преко лета), код Министра одбране Немачке, о чему нас је француски генерал Пјер Мари Галоа информисао у Поруци српском народу поводом 10-те годишњице агресије НАТО, јер због болести није могао да дође на међународну конференцију. Поруку је послао говорећи пред камером, која је прочитана на конференцији.[2]

У изради Плана учествовали су представници САД, Француске, Енглеске и Ватикана. У оквиру тог плана психолошко-пропагандна активност за разбијање СФРЈ отпочела је 1984. године.

На челу СКЈ и Република довођени су истомишљеници Запада. Члан Председништва СФРЈ из Србије још 1987. године добио је овај План разбијања у што није  повјеровано. Запад је формирао у Републикама и Покрајинама странке, које су потом озакоњене у оквиру Програма за прелазак на вишестраначки систем. Програме странака су радиле поједине западне земље, које су имале приоритетан задатак разбијање земље  и  све активности су усмјеравале.

Како се планиране активности није су одвијале предвиђеним током подржано је разбијање оружаним путем. Исценирали су масакр на Маркалама у Сарајеву, зашто су оптужили Србе, покренули грађански рат, нове жртве, разарање материјалних добара – и умјесто превазилажења супротности и помирења, код нових генерација обновљена је мржња.

У разбијању СФРЈ Србија и Црна Гора се није су повиновале диктату Запада, односно САД, већ су формирале СРЈ. За ратове на простору Југославије Запад (САД) је оптужио Србију  (СРЈ). Пошто у даљим притисцима није су успјели у намјери да СРЈ  прихвати њихов систем вриједности, односно да нас покоре исценирали су нови масакр у Рачку, на КиМ и кренули у агресију-рат против СРЈ, Србије и српског народа. Рат су покренули наводно због угрожености албанског народа, а на КиМ био је угрожен српски народ.

Требало је да прође двадесет година од агресије НАТО,  да би се у Србији агресија назвала правим именом. Одбраном у агресији НАТО задивили смо цијели свијет, што данас слободољубиве снаге и у државама чланицама  НАТО јавно истичу. Србија је као и увијек у историји показала да народ који се бори за слободу и у немогућим условима не може бити поражен. Између осталог и ова порука посебно смета “демократском “ Западу. Не смијемо заборавити да нас је напало 19  тада најмоћнијих земаља , да НАТО у агресији није остварио циљ, а требало је да нас покори-окупира за 3 до 5 дана као поклон јубиларној, педесетој годишњици оснивања НАТО . Тај наш успјех је још значајнији када имамо у виду чињеницу да смо тада били сами, без савезника, као и у економским санкцијама 1992. године.

И послије 23 године западна алијанса врши притисак да радимо на промјени свијести, да васпитавамо младе генерације како је агресија била оправдана, да су спријечили терор над албанским становништвом, да су донијели слободу у СРЈ , односно Србији. А окупирали су дио територије Србије, формирали тзв. државу Косово и изградили војну базу “Бонстил“, једну од 800 војних база у око 70 земаља широм свијета.

Пријетили су да ћемо зажалити ако ако будемо испитивали последице агресије НАТО, посебно последице од употребе осиромашеног уранијума. Почетком ове 2022. године огласио се и командант НАТО снага за Европу Весли Кларк, да је агресије на СРЈ била оправдана. Под његовом командом НАТО је извршио стравичне злочине на читавој  територији Србије.  Поред бомбардовања цивила и цивилних објеката, употребе осиромашеног уранијума организовали су отмице Срба ради трговине људским органима. И то је, како неки стручњаци објашњавају грађанима Србије, најдемократскија земља на свијету.Само ових неколико примјера показују лицемерје западне америчке демократије, како је у жаргону зову двоструким аршином.

Данас непрекидно дефилују бројни евро атлански миротворци, високи представници и отворено, чак дрско пријете да заборавимо агресију НАТО и прихватимо њихове вриједности. Стално истичу да поштују наш суверенитет да сами треба да изаберемо пут, али наглашавају да је у интересу Србије да прихватимо њихове вриједности, да се одрекнемо Дејтонског споразума и Републике Српске, да признамо тзв. Косово и да нас као независне државе приме у ЕУ, заједницу равноправних народа.

Посебан цинизам испољавају у захтјеву да признамо да смо геноцидан народ, да изгласамо Резолуцију којом се негира геноцид у Сребреници. Србе протјерали са вјековних огњишта, извршили геноцид над Србима а хоће да нас прогласе геноцидним. Зар је овоме потребан коментар?

Не смијемо да заборавимо да су САД  са Западном Европом разбиле  СФРЈ, а онда једну по једну “независну“ и “демократску “ државу примали у заједницу демократских независних држава. А каква је та равноправност не треба трошити ријечи за објашњавање.

Пошто НАТО (читај САД) за 99 дана није остварио постављене циљеве био је приморан да преговара, да у складу са њиховом прљавом дипломатском игром, потпише Кумановски споразум и прихвати Резолуцију СБ УН 1244.

Морамо стално подсјећати да Војска  СРЈ није поражена, није потписала капитулацију, није разоружана, АП КиМ није окупирана оружаним путем. Због неуспеха и губитака, одлучног отпора народа и Војске агресор је прибегао преговорима, Војнотехничком споразуму и прихватању Резолуције 1244 ОУН, да би избегао “срамоту“ и да би касније политичким и другим манипулацијама избегли преузете обавезе и Србију, ако се не повинује њиховом диктату, довели у неповољан положај. Војска СРЈ створила је повољне преговарачке услове СРЈ-Србији, повукла се са територије КиМ, према Војнотехничком споразуму, у савршеном војном поретку, док су противничке снаге при поседању испољиле бројне слабости. Између осталог и због тога се, као и херојског отпора Војске и народа, нису одлучили да иду у копнену операцију, како су били планирали.

Отпор у агресији НАТО, упркос губицима у људству и великим материјалним разарањима, је велики капитал Србије, чији пример отпора агресору и борбе за слободу истичу све слободољубиве земље и народи свијета.

У складу са њиховом преварантском политиком игнорисали су Резолуцију Савјета безбиједности ОУН број 1244, према којој је СР Југославија суверена држава у чијем је саставу АП Косово и Метохија. Поред гарантовања суверенитета  био је предвиђен и повратак Одреда војске и полиције СРЈ. Постепено су прећуткивали све њене одредбе, да  би на крају поступали супротно, а данас врше притиске да је измијене,

Умјесто примјене одредаба Резолуције  изградили су војну базу Бонстил, највећу војну базу изграђену после Другог светског рата, ван територије САД, дозволили су  (односно планирали) погром преосталог српског становништва на КиМ ,17. марта 2004. године, када су, поред цивилних жртава, разорили домаћинства и споменике српске материјалне културе – уништили су укупно 34 цркве и манастира Српске православне цркве. А ови споменици материјалне културе стрији су неколико стотима година од америчке државе. Косово и метохија за нас треба је привремено окупирана територија.

Свјесни смо  да  на рјешење утичу данашња снага Србије и геополитички односи у свијету, али и чињенице да национално достојанство и национална слобода треба да су испред европских и других понуђених вриједности. У рјешавању свих спорних питања и уопште за спољнополитичку активност одредбе Резолуције СБ УН су темељ и окосница од којих се не може одступати.

 

 

9.6. 2022. године                                                       Генерал-мајор у пензији

Др Лука Кастратовић

 

[1]Међу нама речено

[2] Пјер-Мари Галоа, “Порука сроском народу, Београдски форум за свет равноправних, 2009. године