ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 (1999.)

 

 

На двадесету годишњицу откада је Савет безбедности УН усвојио резолуцијиу број 1244. којом је окончана агресија НАТО  на СР Југославију, бројне организације и удружења организовали су скупове на којима је одата пошта погинулима и несталима у НАТО агресији и упућена порука подршке поштовања и поступања по одредбама резолуције СБ УН 1244.

Председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије генерал-маор у пензији др Лука Кастратовић присуствовао је скупу у Спомен соби Косметских жртава и положио цвеће на споменик Вечна ватра у Парку пријатељства на Ушћу.

Председник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић,  објавио је саопштење “ Две деценије резолуције СБ УН 1244 (1999)“ у  којем наглашава да “резолуцију СБ УН 1244 као међународно-правни документ највеће правне снаге треба чувати, поштовати и захтевати њено извршење“:

 

Навршило се 20 година откада је Савет безбедности УН 10. јуна 1999. усвојио резолуцију број 1244. којом је окончана је 78-дневна агресија НАТО на СР Југославију и постављена правна и политичка основа за мирно, политичко решавање питања будућег статуса покрајине Косово и Метохија. Резолуција је усвојена без иједног гласа против, а састоји се од уводног дела (преамбуле) од 13 ставова, оперативног дела од 21 тачке и два прилога.

До овог документа дошло се током сложених преговора. Посредничку улогу у преговорима започео је тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков разговором са председником Слободаном Милошевићем 30. марта 1999. Истог дана Примаков је отпутовао у Берлин на разговоре са канцеларом Герхардом Шредером. САД, међутим, нису биле задовољне Примаковим као посредником па је ту улогу преузео бивши руски премијер Виктор Черномирдин који је уживао наклоност америчког председника Клинтона и потпредседника Гора, у својству личног изасланика  председника Русије Бориса Јелљцина. Током агресије одржана су четири круга преговора Милошевић-Черномирдин у Београду и то: 22. и 23. априла, 19. и 28. маја. У међувремену Черномирдин је водио разговоре са представницима САД,  замеником ДС Стробом Талботом и Ал Гором, али и са највишим представницима Немачке, Француске, Велике Британије, Финске, других земаља, као и са представницима ЕУ и УН.

Завршни састанаци одржани су 2. и 3. јуна 1999. у Белом двору у Београду када су документ о окончању агресије представили Председник Финске Марти Ахтисари, у својству представника ЕУ и УН и Черномирдин. Првог дана председници Милошевић и Милутиновић, као и поједини други чланови југословенско-српске делегације изнели су одређене примедбе на представљени текст, које Ахтисари није прихватио. Документ је 3. јуна усвојила Народна скупштина Србије одлуком од четири тачке у којој се констатује – да документ потврђује суверенитет и територијални интегритет наше земље, да потврђује улогу УН и да је, изнад свега, основа за мир. По усвајању документа, у Куманову су отпочели преговори о војнотехничком споразуму који су трајали шест дана.  Документ Милошевић-Ахтисари-Черномирдин је основа и један од два прилога резолуције СБ УН 1244. Први прилог су ставови министарског састанка Г-8 који је одржан у Петерсбургу 6. маја 1999.

Имајући у виду ратне услове у којима су вођени преговори, ко је у тим преговорима учествовао,  садржину и карактер резолуције СБ УН 1244 је, ради се о изузетно значајном документу трајне вредности за Србију, међународне односе и искуства светске организације. Тиме је окончан први рат на тлу Европе после Другог светског рата који је био својеврсна прекретница у глобалним односима.

То је свеобухватан, правно општеобавезујући документ највеће правне снаге у међународном правном систему, јер је донет на основу Повеље УН уз позивање и на Завршни документ из Хелсинкија, од највишег органа за питања мира и безбедности у свету.  На другој страни и неупоредиво мањег значаја су резолуције Генералне скупштине УН или мишљења Међународног суда правде која су саветодавног  а не обавезујућег карактера.

Ево неких чињеница које говоре о значају тог документа за Србију.

Док је резолуција СБ УН 1244 на снази Покрајина Косово и Метохија остаје под мандатом Уједињених нација што нико, осим Савета безбедности, не може укинути или променити.

У више одредаба, како у преамбули, тако у оперативном делу и прилозима, утврђује се обавеза свих чланица УН да поштују суверенитет и територијални интегритет СР Југославије. Србија је правна следбеница СРЈ, пуноправна чланица УН и ОЕБС па се отуда потврђивање суверенитета и територијалног интегритета, као и свих других права и обавеза у складу са резолуцијом, односе на Србију. Ове гаранције су садржане и у свим претходним резолуцијама као и у документима Контакт групе на које се резолуција 1244 изричито позива.

То што се у појединим деловима резолуције наводи «узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа» не умањује значај налога СБ да све чланице УН поштују суверенитет и територијални интегритет наше земље као чланице УН, ОЕБС и других међународних организација.

Тзв. споразуме из Рамбујеа представници наше земље (ни Русије) нису потписали, никада није проглашено њихово ступање на снагу, нити је то било могуће. Чак и да су  потписани, по свом рангу у правној хијерархији они не могу бити изнад Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија који се наводе у резолуцији. Текстови из Рамбујеа су ултиматум у покушају тежи од оног из 1914. јер је њима захтевана безусловна капитулација и војна окупација целе СРЈ. Зато их је Хенри Кисинџер оценио као срамне који никада нису смели да се појаве, чији је једини мотив био да оправдају напад на Југославију.

У целом тексту резолуције СБ, као и у анексима, «Косово» се третира искључиво као «суштинска аутономија» (т. 10), «суштинска аутономија и самоуправа» (т. 11), «суштинска самоуправа» (Анекс 2, т. 5 и 8), редовно уз додатак «у оквиру СР Југославије». Ни у једној одредби преамбуле, оперативног дела, као ни у анексима, не постоји другачији третман «Косова» осим као аутономије у оквиру СР Југославије, одноно Србије.

СРЈ, односно, Србија је у доброј вери извршила све своје обавезе из резолуције СБ. Зато има право и моралну обавезу да захтева да и сви други изврше своје обавезе по том правно општеобавезујућем документу према Србији.

Обавеза је међународне заједнице да обезбеди услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак преко 230.000 Срба и других неалбанаца протераних у етничком чишћењу, у њихове домове и на њихова имања. (Преамбула, став 4, оперативни параграф 11, под к.), одредбе о безбедном окружењу и јавној безбедности (оп. пар. 9, под ц. и д.), одредбе о праву на повратак договорених контигената наше војске и полиције, које би, поред других локација и дужности, биле распоређене и «на главним граничним прелазима» (оп. пар. 5, као и тач. 6, алинеја 4, Анекс 2). Обавеза је Србије да та питање покреће јер и она морају бити део мирног, уравнотеженог и одрживог решења.

Ако други и не хају ни за правне или моралне основе својих прохтева на штету Србије и српског народа, ако не поштују ни потписано, зашто се Србија устручава да тражи оно на шта има права, што је интегрални део договора о миру, што је одлука СБ УН!?

Чему води политика према којој права Србије као државе на Косову и Метохији нису реална, док се у исто време илегални и криминални акти, укључујући отимање државне територије, имовине, спречавање повратка протераних Срба, као и много другог,  третира као реалност коју Србија мора да прихвати?

Док је Запад имао интереса, дотле је захтевао примену резолуције вршећи непрекидне притиске да СРЈ, односно, Србија изврш све обавезе. Данас Запад врши сасвим другу врсту притиска: да се Србија одрекне резолуције СБ и свих пава која јој по том основу припадају!

Решавање косово-метохијског чвора ће потрајати. То није спор око имена или заставе. Чак ни око граница и територије. То је нешто далеко изван и изнад времена, резона и категорија у којима се тренутно крећемо.

Зато разолуцију СБ УН 1244 као међународно-правни документ највеће правне снаге треба чувати, поштовати и захтевати њено извршење. Ако ништа од напред изнетог није довољно уверљиво онда се упитајмо се зашто њено укидање траже они који су деценијама финансирали, обучавали и опремали терористе, који су нам у Рамбујеу подизали лествицу да је не бисмо прескочили, који су нас 1999. убијали, тровали и разарали… Такође, да ли је  могуће да председници Русије Владимир Путин и Кине Си Ђинпинг, премијер Индије Нарендра Моди нису реални када истичу да је мирно, праведно и одрживо решење могуће једино на основу међународног права, резолуције СБ 1244, уставног и правног поретка Србије? Да ли смо разумели да то није само израз пријатељске и принципијелне подршке, иако је, разуме се, и то изузетно битно, већ су у тај став уграђени државни и национални интереси тих великих земаља?