ИЛУЗИЈА И МОЋ „ДИЈАЛОГА БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ“

 

 

Наводни дијалог између  Београда и Приштине резултирао је потписивањем „Бриселског споразума“ 2013.године, који је требао да подразумева „принципе нормализације односа Београда и Приштине“. Коришћењем термина „Београд“ и „Приштина“, желела се замаскирати стварна суштина споразума, који се односи на нормализацију односа између Републике Србије и самопроглашене „Републике Косово“, као две суверене државе. И поред тога, „Републику Косово“, институције  Р. Србије с правом сматарају такозваном државом, а владу у Приштини такозваном владом, док амерички амбасадор у Србији Кајл Скот, Косово сматра „сувереном државом“, његову владу „легитимном и легалном институцијом“, и значајним фактором у региону преко кога САД остварују своје геополитичке интересе у овом делу света.

ПИШЕ др Винко Пандуревић

 

Бриселски споразум је, по тврдњама представника власти у Србији (што се може сматрати тачним) израз објективних околности на терену, геополитичких односа у региону, аспирација албанског фактора и његових ментора, тактизирања власти у Београду и потреба заштите интереса државе Србије, права и слободе српског народа на КиМ и његовог опстанка као таквог. Као главни домет бриселског споразума сматрало се формирање заједнице српских општина (ЗСО) која је требало бити формирана након потписивања споразума, али то још увек није учињено, и није извесно да ће се десити уопште.

 

Државно руководство Србије је сигурно имало „добре и искрене намере“ када се укључило у дијалог са привременим институцијама у Приштини (које власт у Београду сматра привременим институцијама суштинске аутономије, а Албанци и САД институцијама суверене и самосталне државе), желећи да обезбеди мир и стабилност у земљи и у региону и да заштити Србе на КиМ од новог погрома. Међутим, за сваког озбиљног политичара, аналитичара и објективног посматрача, било је очекивано да ће дијалог представљати само још једну илузију у погледу доласка до „нормализације односа“ између Београда и Приштине путем оваквог дијалога, који би за Србију значио очување целовитости Србије, високи степен аутономије КиМ – суштинску аутономију (Суштинска аутономија, Устав Р. Србије, чл.182) и заштиту српског анрода на КиМ.

 

Дакле, досадашња фаза дијалога, који је тренутно замрзнут допринела је учвршћивању косовске независности, истискивању институција Србије са простора КиМ, цементирање границе и граничних прелаза, инаугурисање нових и нових државних институција самопроглашеног Косова, узнемирености и угрожености српског народа на КиМ и ограничавању маневарског простора Србије на унутрашњем и међународном плану. Не би се могло рећи да државно руководство није било свесно свих негативности које су могле, а које су и проистекле из бриселаког доијалога, али је ипак подлегло илизијама и превеликим очекивањима од обећања која су долазила с поља.

 

„Илузије“ које проистичу из бриселског дијалога „привилегија су српске стране“, а „моћ дијалога“ је на страни албанских лидера и њихових покровитеља. Знајући целокупан процес развоја политичких догађаја на КиМ након доласка снага УН у форми КФОР-а, руинирање Резолуције 1244 СБ УН, непринципијелности српског државног руководства у различитим фазама преговора, једнострано проглашене самосталности Косова и потом њена афирмација у међународним размерама уз подршку САД и већине земаља ЕУ, не бисмо смели ни требали бити изненађени даљим развојем процеса на КиМ. Непрекидно „блебетање“ о међународном праву, о Резолуцији 1244 СБ УН, нелегалности косовске самосталности, само још више подстиче наше илузије, увлачи нас у преговарачку арену, у којој до сада нисмо извукли никакву корист и гура у „дубље преговоре“ без икаквог позитивног резултата за Србију и српски народ на КиМ. Уколико нам је стало до међународног права и поштовања Резолуције 1244 СБ УН и нашег Устава онда је то довољно снажно истаћи, тога се принципијелно држати и тиме условити сваке даље преговоре. То може довести до замрзавања конфликта, а може и до убрзавања неких процеса који ће погурати Косово на његовом путу самосталности. Тренутни „мир“ који влада на КиМ, је мир само за Албанце и КФОР, али није истински мир за српски народ на КиМ. Да ли ће тај и такав мир потрајати или ће се погоршати, зависи од много фактора. Инсистирање на политичкој стабилности и преговорима, чињење уступака, а све то уз бомбастичне изјаве „нико не сме да вас бије“, „заштитићемо наш народ свим средставима“, но све то на крају остаје реторичка ствар, и пружа нове шансе другој страни у „преговорима“.

 

Сваки потез приштинских власти којима се јача независност Косова и формирају нове државне институције, јача његов међународни положај, бива пропраћен оштрим изјавама из Београда и позивима да међународни фактори утичу на Албанце ( а они их у стватри подстичу) како би се спречило нарушавање мира и стабилности у региону.

Позива се на међународно право, Кумановски споразум и Резолуцију 1244, пре свега када је реч о формирању војске Косова. Формирање војске Косова уз подршку САД и НАТО не сме бити никакво изненађење за српске власти. Ако је косовска независност подржана и вођена од стране САД и НАТО онда морамо знати и очекивати да ће они тај процес наставити и водити га до краја. Албанци, САД и НАТО неће поштовати ни унутрашње законодавство на Косову како би формирали војску Косова. Власти у Београду, у својој немоћи да спрече формирање војске Косова, упозоравајући на кршење Резолуције 1244,   почињу се позивати на устав Косова, на устав државе коју не признајемо, јер им  се учини да је то последња брана формирању војске Косова, пошто устав Косова захтева сагласност српске заједнице да би се та војска могла формирати.

 

С обзиром да бриселски дијалог не напредује захтеваним темпом, САД, НАТО и ЕУ бацили су нови мамац па кажу „ми ћемо прихватити сваки договор Београда и Приштине, укључујући и разграничење“. Након тога из Београда уследила је плејада аналитичара, с тврдњама, како САД мењају своју политику према Косову итд. То је само још једна илузија. У овом контексту се појавила и идеја о разграничењеу, која је могла да буде „спасоносан план за компромис“. Аутори разграничења не говоре о каквим границама је реч. Неформално се помињу општине на северу Косова са српском већином, општине на југу централне Србије са албанском већином, као могући објекти „територијалне и политичке трампе“, али трампе између кога? Разграничење се врши између суверених држава, као корекција државних граница, а разграничење унутар једне државе може да значи промену администартивних граница,  на пример промена граница покрајина (Чл.182. четврти став, Устава Србије, каже: Територија аутономних покрајина  и услови под којима се може променити граница између аутономних покрајина одређује се законом. Територија аутономних покрајина  не може се мењати без сагласности њених грађана изражене на референдуму, у складу са законом.).

 

Идеја разграничења, као и идеја о унутрашњем дијалогу и компромису остаје као још једна илузија, недефинисана, недоречена, па и неспроводљива. Када САД, НАТО и ЕУ кажу да подржавају сваки договор Београда и Приштине у погледу нормализације односа, они у ствари отворено демонстрирају сво своје лицемерје, јер свако зна да је таква врста договора не могућа, то је аксиоматски став. Слично је и са наводном подршком Србије на путу европских интеграција од стране САД и помоћи од ЕУ. САД желе Србију у ЕУ, а пре тога у НАТО. Дакле они обезбеђују испуњење својих интереса. Србија у ЕУ и НАТО је Србија без КиМ, скраћена Србија.

 

Као што видимо наставак бриселског дијалога неће довести до нормализације односа између Београда и Приштине, где би био задовољен минимум интереса Србије, него би била призната независност Косова. Чему онда наставак дијалога у досадашњој форми, досадашњим постављеним циљевим и посредницима. Нове изјаве председника Србије да Србије неће признати независност Косова ни по коју цену, захтевају нови приступ проблему, суочавање са новим изазовима и могућим последицама. Преговарти се мора. Снажити моћ Србије такође, уз обезбеђење непоколебљивих савезника и спремити се за дуготрајне процесе очувања интегритета и суверенитета Србије. То значи ништа ником не поклањати. Сила може све да узме, али сила времено то и врати.

 

Београд, октобар, 2018.