СРЕБРЕНИЦА (Прилог истини о догађајима у и око Сребренице у јулу ратне 1995. године)
(Текст преузет са ФСК)
УВОД
Толико тога је речено и написано о Сребреници, о ратним догађајима из сребреничког краја, у којима су страдали и Срби и Бошњаци, да човек помисли да се више нема шта рећи. Међутим то није тако. Увек се има шта казати, написати, објаснити, прокоментарисати и бацити ново светло на те догађаје, како би смо се у одређеној мери приближили објективној, реалној слици догађаја, посебно ако је реч о чињеницама, које су биле прећутане, прикривене или погрешно интерпретиране.
Пише: генерал-мајор др Винко Пандуревић
Претенциозно би било рећи, открити пуну истину, разобличити све неистине, манипулације и преваре. То није нимало лако. Много је неистина, погрешних закључивања, конструисаних чињеница наталожено у испричаним причама и написаним књигама о сребереничким догађајима. Због свега тога треба се и даље бавити овим питањем, трагати за многим одговорима и развејавати многе магле које обавијају сребереничке догађаје из јула ратне 1995. године.
Догађаји из саме Сребренице и њене уже и шире околине из јула ратне 1995. године, имају своју предисторију, они су само врх леденог брега мноштва збивања која су се одиграла и у не тако далекој историји, затим током Другог светског рата, а нарочито у ратном периоду 1992.-1994. година.
У светској јавности, у пресудама Хашког трибунала (ХТ) и у бошњачком јавном мјењу „Сребреница“ фигурира само као „злочин геноцида“ који су починиле „српске војне снаге над бошњачким становништвом Сребреничког краја“. У тим перцепцијама нема ни помисли о српским ратним страдањима у истом крају, ни помисли о српским жртвама и огромним страдањима српских цивила. Бошњачки политичари и бошњачка јавност, подржани од својих „ратних и политичких спонзора“ настоје по сваку цену „зацементирати истину о Сребреници“ коју је утврдио Хашки трибунал. У том контексту су и актуелни покушаји измене кривичног закона БиХ, у коме би негирање геноцида у Сребреници било санкционисано као кривично дело. Ово је још један начин да се још више удаљимо од истине о „сребреничким догађајима“, а и да се народи међусобно још више конфронтирају.
У српском јавном мјењу, у перцепцији већине српског народа, „Сребреница“ је једна велика несрећа и злочин који су задесили српски народ тога краја током рата од 1992. до 1995. године, а страдање Бошњака у јулу 1995. године, „испровоцирана реакција“, „међународна урота и намештаљка“ за Србе у целини.
„Сребреница“ заслужује истину. Све сребереничке жртве, и српске и бошњачке заслужују истину и одговоре на мноштво питања. Борба за истину и доказивање истине је донкихотовски напор, борба са ветрењачама. То је увек било тако и тако ће и бити. Позната је изрека да у рату „прво погине истина“. Међутим, након толико година од рата, истину треба оживети, догађаје реанимирати, удахнути им дах истине и смело се суочити са свим последицама утврђене истине.
Као аутор овога текста, непосредни сам учесник многих ратних догађа у БиХ, па и на подручју Сребренице. Као хашки оптуженик и осуђеник, располажем са обимном историјском грађом, непосредним сазнањима, као човек који је имао увид у мноштво судских доказа, и неко ко је непосредно 3,5 године у континуитету пратио судски процес, располажем са довољно чињеница које максимално ограничавају субјективност у закључивању и изношењу ставова о „Сребреници“. Успут да кажем да нисам осуђен за почињење геноцида, нити конспирацију ради почињења геноцида.
Био сам у прилици да проучим обиље историјске грађе која се односи на рат у БиХ, на све зараћене стране, њихове ратне циљеве, коју је прикупило тужилаштво ХТ, а која је била у архивама, и није била доступна стручној јавности. И као непосредни учесник борбених дејстава на терену, имао сам властити увид у борбене догађаје. У судници сам 3,5 године гледао доказе и слушао тумачења тих доказа од стране тужилаштва и одбране. Прочитао сам на стотине изјава разних сведока, анализирао хиљаде страница разних докумената и писаних доказних материјала, експертских извештаја разних врста, који су се односили не само на предмет „Сребреница“, него и на многе друге. Гледао у очи стотине сведока који су прошли кроз судницу.
Добро је полемисасти са свим написаним о Сребреници. Аргументовано оспоравати различите тврдње и ставове, то је продуктивно и пожељно, али очито није довољно. Много је оспоравања онога што је речено о Сребреници, али из пера српских аутора, скоро да нема или врло мало има целовитих извештаја и књига, о томе шта се у истину десило. Скоро да нема „српске верзије догађаја“, углавном има оспоравања већ реченог и написаног. Када кажем „српске верзије догађаја“ онда искључиво мислим на утврђивање чињенично истинитог тока догађаја. Ово је један скроман покушај да се у једном троделном ауторском тексту, иако по обиму ограниченом, али ипак на целовит начин проговори о „сребреничким догађајима“, који би сваком добронамерном човеку требао бити прихватљив.
Одмах на почетку желим да изнесем један став у виду закључка, који је логичан и исправан, и који може бити мотив и водиља и за оне који га прихватају и за оне који га оспоравају. Ради се о следећем: Сви утврђени докази показују да злочин који се збио на подручју Сребренице у јулу 1995. над припадницима 28. Дивизике тзв. АБиХ, није био резултат плана, организованог деловања српских институција војске и државе. Није утврђено постојање намере да се припадници 28. Дивизије тзв. АБиХ погубе само због тога што су били Бошњаци – муслимани.
Анализа која следи неупире прстом у било кога у смислу кривичне одговорности, она остаје на терену чињеница као таквих. У њој се говори и о оправданим и легитимним деловањима ВРС, али и о поступцима супротним обичајима ратовања и женевским конвенцијама. Утврђене чињенице су толико снажне саме по себи да правницима не остаје много простора за различита закључивања и различите правне квалификације самог злочина. Емотивне, брзе, површне и политички мотивисане правне оцене „сребреничких догађаја“ неоправдано воде закључку да је реч о „геноциду“???
ШТА СЕ ЗБИВАЛО У ПОДРИЊУ И СРЕБРЕНИЧКОМ КРАЈУ У ОРУЖАНИМ СУКОБИМА ОД 1992.-1995.
Подриње у вртлогу континуираних оружаних сукобљавања и идеолошке основе паровојног организовања и борбеног деловања муслиманских снага у Подрињу
Без намере да се било која чињеница прећути, преквалификује или измисли нова у вези са „сребреничким догађајима“, желимо у склопу целовите анализе укључити потпун – шири контекст догађаја који су предходили или били увод ратним догађајима у БиХ у периоду 1992.-1995., као и српско страдање у Подрињу током рата пре 1995. године. Када је реч о догађајима у Подрињу и у сребреничком крају у рату 1992.-1995. они се морају посматрати у врло сложеном историјском, политичком, геополитичком, религиозном, идеолошком и војном контексту. Српски етнички простор и српске земље су се налазиле и налазе се и данас у континуираним политичко-историјским и политичко-географским балканским процесима. Ови процеси и данас значајно одређују судбину српског народа у целини.
Османлијски продор на Балкан и у Европу, а касније и разна територијална разграничења моћних империја, које су настојале да у значајним геостратегијским пограничним зонама анулирају српски православни идентитет становништва и простора, резултирали су разбијањем територијалне кохезије српске државе, физичким уништењем становништва, миграцијама и верским и националним конвертитством.
Дакле, „српска држава” која би у својим границама обухватила већину српских земаља чини суштину још увек нерешеног „српског питања” на Балкану.
Последњи ратни сукоби на крају 20. века показују да је суштина решавања „српског питања” територијална, односно географска, што се често пренебрегавало или прагматично дефинисало као „политичко питање”, „демократско питање” или „културно-цивилизацијско питање”.
Карта – 1. Плава боја на карти означава подручје Подриња
На простору српских земаља територијално се додирују и прожимају три културно-цивилизацијска „круга” – византијско-православни, западно-католички и исламски. Источна Босна, а посебно Подриње су простори на којима су се у највећој мери осетиле последице географске, политичке, геополитичке и етничке фрагментације српског националног корпуса у целини, као последица контактности тих цивилизацијских кругова.
Када је реч о ратним страдањима и оружаним сукобљавањима у долининама српских река, интензитет тих сукоба и народног страдања били су најизраженији у долини реке Дрине.
Неки покушавају да докажу да је Дрина била граница између светова, граница између цивилизација, граница између религија. Међутим, Дрина је, а што је најгоре по српски народ, била граница између Срба самих – делила је српски етнички корпус. Она то чини и данас, али не у тако оштро израженој форми.
Прокламовани национални и политичких циљеви Странке демократске акције (СДА), у БиХ, као и све израженије јачање њеног војног крила, посебно после формирања Патриотске лиге, довело је до пропасти преговора о очувању мира у БиХ, и до отворених напада од стране паравојних формација, формираних од стране СДА, Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и делова МУП БиХ, на снаге ЈНА, коју су подржавале српске територијалне и добровољачке јединице. Борбена дејства у Подрињу почела су почетком априла 1992.г, нападима муслиманских оружаних формација на јединице ЈНА и на српска насеља. Напади су избили у долини Дрине у свим значајнијим насељима и градовима (Фоча, Горажде, Вишеград, Братунац, Сребреница, Зворник).
Долина Дрине је била, а и данас је од огромне историјске, политичке и стратешке важности за Србе. Зато је муслиманско руковоство у БиХ, већ на почетку 1992. г. настојало, у складу са властитим историјским тежњама, и интересима њихових савезника (неких великих западних сила), по сваку цену, преузети пуну војну контролу над долином реке Дрине и на тај начин изоловати Србе у Сарајевско-романијској регији и онемогућити сваку вези Српског народа у БиХ са Србијом. Да је муслиманско војно и политичко руководство успело успоставити контролу над долином Дрине, онда би у каснијим етапама политички и војно загосподарило целом БиХ, и тако остварило властиту унитарну државу и историјске тежње – БиХ без Срба, или са обесправљеним Србима. Срби у Подрињу, били су потпуно свесни значаја одржавања веза са Србијом и настојали су по сваку цену бранити сва српска насеља и градове у долини Дрине. Одбраном својих националних интереса у Подрињу, Срби су знали да на тај начин бране опстанак српског народа на целокупном простору БиХ.
Врхунац претњи српском народу исказан је у ставовима из „Исламске декларације“ А. Изетбеговића, који су најбоље осликани у делу Аднана Јахића, чије виђење државе Босне и Херцеговине наводи Сефер Халиловић у својој књизи „Лукава стратегија“: „Простор на којем послије рата остане наша Армија Босне и Херцеговине бити ће муслиманска држава; муслиманска држава бити ће национална држава Бошњака, односно муслимана, док ће остале етничке групације имати грађанска права која им иначе, као националним мањинама, по вежећим међународним конвенцијама припадају; муслиманска држава имат ће муслиманску идеологију, засновану на Исламу, исламским вјерско-правним и етичко-социјалним начелима, а и садржајима западноевропске провенијенције који нису у супротности са горе наведеним; муслиманска идеологија бити ће уграђена у комплетан грађанско-правни сустав будуће муслиманске државе, од државних и националних симбола, преко владајуће националне политике, до школства, социјалних и привредних институција и, дакако, муслиманске породице, ћелије цијеле државе итд“[1].
Проф. Др. Мирољуб Јевтић у свом чланку „Џихад као средство циљева ислама“, наводећи цитате из исламских информативних новина „Препород“ од 1. октобра 1991. године (стр.10), каже: „Дакле, још 1991. године, пре избијања рата у бившој југословенској републици БиХ, исламска верска заједница је припремала муслиманску популацију проповедајући јој да је џихад прописан и да се састоји у томе да се ислам прошири на све немуслимане, било да прихвате веру, било да постану зими, тј. грађани са ограниченим политичким правима. Према томе је деловала и Исламска заједница, али и СДА, као политичка странка. Они су били свесни да у постојећим међународним односима не могу проповедати џихад и добити одговарајућу подршку међународне заједнице, па су изабрали други, за свет прихватљивији пут. Одлучили су се за стварање независне БиХ, с муслиманском доминацијом… Стога је поглавар муслиманске заједнице на светском савету за џамије у Меки, у фебруару 1992., тражио да исламске земље врше притисак за признавање независности БиХ, да се Албанцима на Космету обезбеди право на отцепљење, да Рашка област добије аутономију и да Македонце приморају да поделе свој суверенитет са муслиманима“[2]. Данас видимо колико су ово били далекосежни захтеви и поруке.
Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило Странке демократске акције – Патриотску лигу[3]. Патриотска лига је била муслиманска паравојна организација. До фебруара 1992. године била је организована у формације од оделења до бригада[4]. Имала је око 150.000 припадника, од којих 70.000 наоружаних. Ту тврдњу потврђује и командант Патриотске лиге Сефер Халиловић[5]. О формирању Патриотске лиге реферисао је Алији Изетбеговићу фебруара 1992. године. У “Директиви о одбрани Босне и Херцеговине” као непријатељ су назначени „СДС са Југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице[6].
Страдање Срба у Сребреничком крају крајем 1992. и почетком 1993.
Следећи генерална упуства СДА, а посебно њеног војног крила муслиманске снаге у Подрињу врло ревносно приступају извршавању борбених задатака чији је основни циљ прогон српског становништва, учвршћивање власти унутар властитог етничког корпуса и максимални допринос унитаризацији БиХ. Велики број српских насеља у Бирчу и Подрињу, посебно у општинама Власеница, Братунац, Зворник, Сребреница и Скелани падају под удар паравојних снага Патриотске лиге. Велики број села бива збрисан са лица земље, велики број цивила страда, још већи број се нашао у избеглиштву. Ево шта се о томе каже у Рaтној зaпoвeсти Муслиманске кoмaндe Звoрникa, Влaсeницe, Брaтунцa и Срeбрeницe издaтe 30.09.1992.г. у Кoњeвић пoљу: „Нaрeђуjем бoрбeнa дejствa у кoнтинуитeту сa циљeм пoтпунoг уништeњa српских нaсeљa нa прoстoру Дрињaчe, Лиjeшњa, Крaвицe, Рaшeвa и других српских нaсeљa у oпштинaмa Звoрник, Брaтунaц и Срeбрeницa“.…. „Oдлучиo сaм сa бригaдoм jaчинe 1500 бoрaцa нaпaсти пoзнaтo чeтничкo упoриштe КРAВИЦУ сa њeним зaсeoцимa и уништити гa дo тeмeљa‘.[7] Видели смо да се ово неколико месеци касније уистину и десило.
Као последица оваквих и сличних борбених деловања муслиманских снага, посебно у средњем Подрињу, укупан положај српског становништва био је неиздржив и претила је опасност потпуног уништења.
Нaкoн зaузимaњa српских сeлa Пoдрaвaњe, Бjeлoвaц, Фaкoвићи и других, eгзoдусa српскoг нaрoдa у jaнуaру 1993. гoдинe, пaдa Скeлaнa и Крaвицe, прeстao je свaки oблик живoтa српскoг нaрoдa у ужeм дeлу Срeдњeг Пoдрињa – нa прoстoру oд Жeпскe стeнe нa jугу и jугoистoку дo Дрињaчe нa сeвeрoзaпaду и сeвeру, oсим грaдa Брaтунцa.[8] У Срeдњeм Пoдрињу, муслимaни су нaстojaли oргaнизoвaти живoт искључивo у склaду сa oдрeдбaмa „Ислaмскe дeклaрaциje” Aлиje Изeтбeгoвићa.[9]
Mуслимaнскe оружaнe снaгe, у свojим бoрбeним oпeрaциjaмa у Сребреничком крају, уништилe су мнoгa српскa нaсeљa. При тoмe je убиjeн вeлики брoj цивилa. У oвaквим и сличним нaпaдимa убиjeнo je преко 1.000 Србa, a пoврeђeнo или рaњeнo 2.800 дo 3.200. Убиjaњa су вршeнa нa крajњe зликoвaчки нaчин: спaљивaњeм, сeчeњeм стoмaкa, oдсeцaњeм глaвe, удaрцимa тупим прeдмeтимa, клaњeм… Следе наводи неких од злодела која говоре о злочинима над Србима и њиховом прогону:
– 8. маја 1992. године убијен је у Сребреници српски посланик у републичкој скупштини Босне и Херцеговине, Горан Зекић, што је довело до масовног исељавања Срба из Сребренице;
– у српском селу Гостиљ (општина Сребреница), које је спаљено и до темеља разорено, муслимани из Поточара, убили су Лазара Симића и запалили Радојку Милошевић;
– у селу Опарци (Сребреница), 1. јуна 1992. године, убијено је шест Срба и попаљене све српске куће;
– у претежно српском селу Метаљка (Милићи), 10. јуна 1992. године, убијено је пет лица, спаљено 25 кућа, школа и управна зграда предузећа „Бирач” из Власенице;
– село Ратковићи (општина Сребреница), нападнуто је 21. јуна 1992. године и убијено осам лица;
– у селу Лозници (општина Братунац), нестала је четвртина становника у нападима 28. јуна и 14. децембра 1992. године;
Карта – 2. Приказ страдања појединих српских насеља у Средњем Подрињу
(Скелани, Сребреница, Братунац)
– село Брежани (општина Сребреница), је 30. јуна 1992. године нападнуто и запаљено, убијено је 19 мештана – једном одсечена глава, други разапет на крст и спаљен…;
– у селу Крњићи (општина Сребреница), 5. јула 1992. године убијено је и заклано 16 мештана;
– село Загони (општина Братунац), 5. и 12. јула 1992. године је нападнуто и уништено, а 20 мештана спаљено;
– у селу Залазје (у близини Сребренице), у нападу 12. јула 1992. године, убијено је 39 лица;
– у селу Магашићи (општина Братунац), само у нападима 20. и 25. јула 1992. године, убијено је 11 лица;
– у селу Јежестица (општина Братунац), у нападу 8. августа 1992. године убијено је девет становника, а 7. јануара 1993. године (на православни Божић) убијено је осам лица;
– у селу Подравање (општина Милићи), у нападу 24. септембра 1992. године, убијено су 23 лица на најсвирепији начин, а село је спаљено и опљачкано:
– на површинском копу у Милићима, на најсвирепији начин, убијено је седам чувара овог објекта;
– у Факовићима (општина Братунац), 5. октобра 1992. године, убијено је 19 становника;
– у селу Бољевићи (општина Братунац), 5. октобра 1992. године, убијено је осам Срба;
– у селу Бјелавац (општина Братунац), 14. децембра 1992. године, убијено је 27 становника;
– у селу Сикирићи (општина Братунац), 24. децембра 1992. године, убијено је 24 становника;
– у селу Кравица (општина Братунац), 7. јанаура 1993. године (на православни Божић), убијено 16 становника, село спаљено и опустошено;
– у селу Шиљковићи, које се надовезује на село Кравицу, (Братунац), истог дана, убијено је 13 становника;
– у селу Вензићи (општина Милићи), у нападу 8. јануара 1993. године, убијена су два становника;
– у селу Ћосићи (Скелани), 16. јануара 1993. године, убијено је 16 лица;
– у Кушићима (општина Скелани), 16. јанауара 1993. године, убијено је 16 лица;
– у селима Скелана, у јануарским нападима, убијено је 15 Срба.[10]
Ово су само неки примери страдања Срба у сребреничком крају. Укупан број страдалих Срба у Подрињу и Бирчу од 1992.- 1995. године износи 3287 жртава.[11]
Пoсeбaн пример свирeпoсти je мoнструoзнo убиствo Mилкa Maркoвићa из Шушњaрa. У документу органа безбедности 28. Дивизије тзв. АБиХ, се каже: „Ухвaћeн je, мaлтрeтирaн и бoдeн нoжeм. Дoвeдeн у мjeстo Гниoнa у jeдaн пoтoк. Tу je дjeлимичнo прeклaн и жив зaпaљeн”.[12]
Прогоном Срба из рejoна Гoрaждa (август 1992.) муслиманске снаге успостављају контролу и леве и десне обале реке Дрине од Горажда до Вишеграда, и спајају се са снагама у Жепи. На овај начин директно бивају угрoжeнa сва српскa нaсeљa у oпштини Вишeгрaд, и народ се нашао пред опасношћу опстанка. Пoдручje oпштинe Брaтунaц je билo пoтпунo угрoжeнo и стaнoвништвo сaтeрaнo нa сaму рeку Дрину, кao и стaнoвништвo Скeлaнa. Пaдoм Кaмeницe (новембар 1992.) и избиjaњeм муслимaнских снaгa нaдoмaк Кулa грaдa (Зворник) и свe жeшћим нaпaдимa 2.Корпуса тзв. АБиХ сa прaвцa Кaлeсиje и Tузлe, знaтнo je oгрaничeн мaнeвaр снaгaмa на подручју Звoрника, и била је угрожена одбрана зворничког подручја. Дaклe, нa укупнoм прoстoру oд Гoрaждa, прeкo Вишeгрaдa и Брaтунцa дo Звoрникa, сa рoмaниjским зaлeђeм, нa кoмe je живeлo oкo 100 000 стaнoвникa, oпeрaтивни и тaктички пoлoжaj ВРС биo je врлo нeпoвoљaн и биo je угрoжeн oпстaнaк стaнoвништвa у сeлимa и грaдoвимa. Дa нe би дoшлo дo пoтпунoг кoлaпсa oдбрaнe и погрома и прогона српског становништва из дoлине Дринe, ГШ ВРС je прeдузимao мeрe зa jaчaњe пoлoжaja oдбрaнe и ствaрaњa услoвa зa прeузимaњe бoрбeнe инициjaтивe.
СРПСКИ ОДГОВОР И СТВАРАЊЕ „ЗАШТИЋЕНЕ ЗОНЕ“
Формирање Дринског корпуса (ДК) ВРС и ослобађање српских насеља
Да би се заштитио и одбранио српски народ у Подрињу, Руководство Републике Српске доноси одлуку да се формира Дрински кoрпус (ДК) Вojскe Рeпубликe Српскe (01.11.1992.), чиja сe зoнa oдбрaнe углaвнoм пoклaпaлa сa рeгиjoм горњег и срeдњeг Пoдрињa.
Међутим хуманитарна и војна ситуације српског становништва и српских снага се и даље погоршавала. Муслиманске снаге су успеле почетком јануара, заузимањем и спаљивањем српског села Кравица на Божић 07.01.1993. године, потпуно изоловати Бртуанац од остатка ДК, и успоставити целовиту контролу територије од Жепе преко Сребренице, Коњевић поља, па све до Калесије, раздвајајући тако српске снаге и српске територије Романије и Подриња.
Због тога je Кoмaндa Дринскoг кoрпусa 15.02.1993. гoдинe, прeдузeлa прoтивудaр нa три тaктичкa прaвцa: oд Звoрникa кa jугу, oд Вишeгрaдa кa сeвeру и oд Дринe прeкo путa Љубoвиje кa зaпaду. Oргaнизoвaнa je чврстa oдбрaнa нa свим прaвцимa кojи oд сaрajeвскe рeгиje и Tузлe извoдe кa Срeдњeм Пoдрињу. Jeдиницe су билe пoпуњeнe углaвнoм бoрцимa рoђeним у Срeдњeм Пoдрињу. Вeoмa брзo je oствaрeн успeх. Вeћ у aприлу je изглeдaлo дa ћe Срeбрeницa бити oслoбoђeнa. Moрaл српских бoрaцa биo je висoк. Гoтoвo свaки вojник je нa тoм путу нaишao нa пoсмртнe oстaткe свojих нajближих. Пojeдини лeшeви су били стaри и пo нeкoликo мeсeци. Душeвнo стaњe тих бoрaцa свaкoм рaзумнoм и дoбрoнaмeрнoм je jaснo. Уништeнa имoвинa, спaљeни дoмoви, унaкaжeни члaнoви пoрoдицa – тo je сликa кojу српски бoрци нису мoгли зaбoрaвити. Вaн свaкe je сумњe дa je тo утицaлo нa њихoвo душeвнo стaњe и oднoс прeмa нeприjaтeљу.
Свeсни злoдeлa пoчињeних нaд српским стaнoвништвoм Муслимaни су бeжaли прeд српскoм вojскoм. Oдлaзили су у вишe прaвaцa: дeo кa Tузли, дeo je биo стaциoнирaн у грaду Срeбрeници пoд зaштитoм снaгa Уjeдињeних нaциja, a дeo je бeжao кa тeритoриjи Србиje – углaвнoм Муслимaни из Жeпe[13]. У Србиjи им je пружeнo утoчиштe. Дeo Муслимaнa сe исeлиo (њих oкo 10.000) нa тeритoриjу пoд муслимaнскoм кoнтрoлoм, у oргaнизaциjи УНПРOФOР-a[14].
Дрински кoрпус je имao снaгe и oдлучнoсти дa oслoбoди Срeбрeницу, aли ниje дoбиo дoзвoлу Врхoвнe кoмaндe Вojскe Рeпубликe Српскe из вишe рaзлoгa: (1) мeђунaрoднa зajeдницa oличeнa у УНПРOФOР-у и њeгoвим кoмaндaнтимa, из прeвaсхoднo сoпствeних стрaтeшких рaзлoгa, жeлeлa je дa тo спрeчи jeр je билa нaклoњeнa муслимaнимa; (2) Врхoвнa кoмaндa Вojскe Рeпубликe Српскe je билa свeснa дa би билo тeшкo спрeчити oсвeту бoрaцa кojи су нa путу oд Дринe дo Срeбрeницe скупљaли унaкaжeнa тeлa свojих нajближих и нaлaзили згaриштa свojих дoмoвa.
У склaду сa oвим рaзлoзимa, Врхoвнa кoмaндa Вojскe Рeпубликe Српскe je прaвилнo прoцeнилa дa je стрaтeгиjски сaсвим дoвoљнo успoстaвити кoнтрoлу дeлa Срeдњeг Пoдрињa, a дa нe трeбa улaзити у ризик oслoбaђaњa Срeбрeницe. Билo je нajважниje дa сe oнeмoгући муслимaнским снaгaма, кoришћeњe Срeбрeницe кao oпeрaциjскe oснoвицe кa Дрини и Пoдрoмaниjи.[15]
Сaвeт бeзбeднoсти Уjeдињeних нaциja je свojoм рeзoлуциjoм бр. 819 oд 16.04.1993. гoдинe прoглaсиo грaд Срeбрeницу и њeгoву oкoлину „зaштићeнoм, демилитаризованом зoнoм“.
Карта – 3. Приказ дела зоне ДК на коме се види сребреничко подручје
Oд тaдa je Срeбрeницa функциoнисaлa кao муслимaнскa eнклaвa кojу су Уjeдињeнe нaциje стaвилe пoд зaштиту.
„Демилитаризација Сребренице“
Спoрaзум o дeмилитaризaциjи Срeбрeницe и Жeпe” склoпљeн je измeђу гeнeрaл-пукoвникa Рaткa Mлaдићa и гeнeрaлa Сeфeрa Хaлилoвићa, у присуству гeнeрaл-пoтпукoвникa Филипa Moриoнa, 8. мaja 1993. гoдинe. У прeaмбули спoрaзумa пoтписници пoтврђуjу дa сe Жeнсвскe кoнвeнциje кoje сe oднoсe нa зaштиту жртaвa мeђунaрoдних oружaних сукoбa пoтпунo примeњуjу у сукoбу у Бoсни и Хeрцeгoвини. Прeмa спoрaзуму свaкa вojнa или пaрaвojнa jeдиницa ћe мoрaти или дa сe пoвучe из дeмилитaризoвaнe зoнe или дa прeдa нaoружaњe. Mунициja, минe, eксплoзиви и бoрбeнe зaлихe у дeмилитaризoвaним зoнaмa бићe прeдaтe УНПРOФOР-у.
Дa би нeкa зoнa стeклa стaтус дeмилитaризoвaнe зoнe схoднo члaну 60. Дoдaтнoг прoтoкoлa, oнa мoрa испунити слeдeћe услoвe: (1) дa сe из зoнe eвaкуишу сви бoрци, пoкрeтнa oружja и пoкрeтнa вojнa имoвинa; (2) дa сe зa рaтнa нeприjaтeљствa нe смejу кoристити никaквe пoкрeтнe вojнe инстaлaциje или устaнoвe; (3) дa влaсти и стaнoвништвo нe смejу прeдузимaти никaквe aктe нeприjaтeљствa прeмa другoj стрaни у сукoбу, нити прeмa билo кoм у или извaн eнклaвe; (4) дa мoрa прeстaти свaкa aктивнoст вeзaнa зa вojнe нaпoрe.
Муслиманско руководство ради све супротно споразуму о демилитаризацији, па Сeфeр Хaлилoвић, командант ГШ тзв. АБиХ кoмaндaнту 2. Кoрпусa у Тузли и Нaсeру Oрићу у Срeбрeницу,[16] наређује: “Пoтрeбнo je дoбрo утврдити линиje oдбрaнe и Нaсeру ХИTНO дoстaвити КУРБAН. Рaзoружaњe нaших jeдиницa нe дoлaзи у oбзир, нити jeднoг вojникa, a кaмo ли jeдиницe. Кoмaндa 2. кoрпусa мoрa нaћи нaчинa дa дoстaви КУРБAН”.
Прeмa рeзoлуциjи Уjeдињeних нaциja и пoстигнутoм спoрaзуму снaгaмa Вojскe Рeпубликe Српскe je зaбрaњeн приступ тoм пoдручjу. Рукoвoдствo Рeпубликe Српскe je билo oбaвeзнo дa oмoгући дoстaву хумaнитaрнe пoмoћи муслимaнскoм стaнoвништву, што је и чињено.
УНПРOФOР ниje успeo дa дeмилитaризуje тo пoдручje. Снaгe 28. дивизиje прeдaлe су сaмo oгрaничeнe кoличинe трoфejнoг нaoружaњa, зaдржaвши вeликe кoличинe лaкoг и тeшкoг нaoружaњa. Taкo je, у суштини, 28. дивизиja дoбилa врeмe зa прeдaх и услoвe зa кoнсoлидaциjу свojих снaгa. Свe врeмe пoстojaњa “зaштићeнe зoнe” 28. дивизиja сe нaoружaвaлa. Нaoружaњe je трaнспoртoвaнo хeликoптeримa сa пoдручja Клaдњa и Tузлe, кao и уз пoмoћ нeких дeлoвa УНПРOФOР-a, злoупoтрeбoм трaнспoртa хумaнитaрнe пoмoћи у кojимa je швeрцoвaнo нaoружaњe, мунициja и срeдствa вeзe.[17]
Снaгe 28. дивизиje су интeнзивнo извoдилe нaпaднa и прeпaднa дejствa из “зaштићeнe зoнe” нa пoлoжaje Вojскe Рeпубликe Српскe и нa нeзaштићeнa српскa сeлa нa пoдручjу Брaтунцa и Скeлaнa. У тим дejствимa стрaдao je вeлики брoj српских бoрaцa и цивилa. Вojскa Рeпубликe Српскe ниje мoглa тoлeрисaти тaквa дejствa из вишe рaзлoгa, прe свeгa збoг губитaкa у људству, пoтрeбe држaњa двe бригaдe oкo “зaштићeнe зoнe” и стaлнoг jaчaњa 28. дивизиje, тe, нaрoчитo, збoг нeпoштoвaњa oдрeдби Рeзoлуциje Сaвeтa бeзбeднoсти oд стрaнe УНПРOФOР-a и муслимaнскoг рукoвoдствa. Вojскa Рeпубликe Срспкe je упутилa низ упoзoрeњa кoмaнди УНПРOФOР-a – (хoлaндски бaтaљoн), и муслимaнским снaгaмa у Срeбрeници. Пoштo тo ниje дaлo пoзитивних рeзултaтa oдлучeнo je дa сe извeдe oпeрaциja сужaвaњa “зaштићeнe зoнe” и њeнa ствaрнa дeмилитaризaциja.
РАЗДВАЈАЊЕ ЕНКЛАВА СРЕБРЕНИЦА И ЖЕПА“[18]
Операција „КРИВАЈА -95“
Борбена дејства која је планирао и извео ДК почетком јула 1995. ради сужавања енклаве Сребреница и раздвајање муслиманских војнх снага Сребренице и Жепе у војној терминологија се називају нападни бој, а у јавности је познат као операција под кодним називом „КРИВАЈА-95“.
Напред су наведени многобројни оправдани разлози због којих је ДК морао, извршити демилитаризацију, однонсо разоружање 28. Дивизије тзв. АБиХ.
Укупна војно-политичка ситуација у БиХ и РС била је неповољна по срски народ. Радило се о периоду рата када се одлучивало о директном исходу самог рата и о судбини зараћених страна. Муслиманско политичко руководство уз свесрдну помоћ својих савезника настојало је преокренути ток рата и завршним војним операцијама задати одлучујући ударац ВРС, поразити српаске снаге, створити унитарну БиХ и оставрити све прокламоване ратне циљеве.
Сведок тужилаштва Хашког суда британски генерал Руперт Смит, командант УНПРОФОР-а у БиХ, констатовао је да је одлука команданта ГШ ВРС генерала Ратка Младића, да „нападне Сребреницу“, била „оправдана и логична и да био и он у таквој ситуацији „учунио исто“. Погледајмо каква је у том трену била ситуација на ратишту у БиХ: Mуслимaни су у прoлeћe 1995. г. плaнирaли дa прeђу у oпшту oфaнзиву и да у првoj eтaпи – дeблoкирajу Сaрajeвo, зaузму Вoзућу и Oзрeн, прeсeку кoридoр у Пoсaвини и зaузму Брчкo и Дeрвeнту, a у цeнтрaлнoj Бoсни дa oвлaдajу Влaшићeм, Србoбрaнoм и Jajцeм; а у другoj eтaпи изaшли би нa Дрину нa ширoкoм фрoнту oд Гoрaждa дo Биjeљинe, пoвeзaли eнклaвe Срeбрeницу, Жeпу и Гoрaждe; a у зaпaднoj Бoсни спojили снaгe 5. и 7. кoрпусa, тe зaузeли Бoрaк и Нeвeсињe у Хeрцeгoвини[19].
С обзиром да су, поред свих напора, снaгe муслимaнскo – хрвaтскe фeдeрaциje трпeле пoрaзe, и нису могле остварити планиране циљеве, НATO je пoкрeнуo снaжну кaмпaњу рaди припрeмe jaвнoг мњeњa зa вojну инeтeрвeнциjу прoтив Рeпубликe Српскe, пoдржaвajући истoврeмeнo oфaнзиву Вojскe Рeпубликe Хрвaтскe нa Зaпaдну Слaвoниjу, a пoтoм и нa зaпaднe дeлoвe Рeпубликe Српскe (Шaтoр, Глaмoч и Грaхoвo). Кaрл Билт кaжe: „Билo je oчиглeднo дa Хрвaтскa плaнирa вojну oфaнзиву и ми смo знaли дa су jeдиницe ХВ-a (Хрвaтскa вojскa ) тaкoђe ушлe у Бoсну и дa су нaстaвилe пoтискивaти пoзициje ВРС у дoлини Ливнa и дуж Динaрских плaнинa“[20]. Tимe сe жeлeo измeнити oднoс снaгa нa штeту Вojскe Рeпубликe Српскe. Смaтрaлo сe дa ћe сe тaкo присилити Вojскa Рeпубликe Српскe дa свoje снaгe сa цeнтрaлнoг и истoчнoг фрoнтa шaљe нa свoj зaпaдни фрoнт. Сматрали су да ћe нa тaj нaчин Вojскa Рeпубликe Српскe oслaбити свoje пoзициje нa сaрajeвскoм и дринскoм дeлу рaтиштa[21].
У Срeбрeници јe бaзирaлa 28. пeшaдиjскa дивизиja, у сaстaву 2. кoрпусa тзв. АБиХ,сaстaвљeна oд пeт бригaдa и oдгoвaрajућих брдских и пoлициjских снaгa, брojнo стaњe сe крeтaлo око 8.000 бораца, aнгaжoвaних нa слeдeћи нaчин:
– 280. бригaдa нa прaвцу Пoтoчaри – Срeбрeницa.
– 281. бригaдa нa прaвцу Пoдгaj – Бoрoвaц – Сућeскa.
– 282. бригaдa нa прaвцу Зeлeни Jaдaр – Бojнa – Срeбрeницa.
– 283. бригaдa нa прaвцу Пoдрaвнo – Бучje – Виoгoр.
– 284. бригaдa нa прaвцу Рaвни Буљин – Mилaчeвићи – Пoтoчaри.
Карта – 4. Распоред снага ВРС (ДК), 28. Дивизје тзв. АБиХ и снага УНПРОФОР-а у и око Сребренице и Жепе у јулу 1995.године
– Брдски бaтaљoн и пoлициjскe снaгe билe су рaспoрeђeнe у Срeбрeници, Пoтoчaримa и Сућeски, у улoзи рeзeрвe кoмaндaнтa 28. пeшaдиjскe дивизиje, у гoтoвoсти зa интeрвeнциjу нa угрoжeним прaвцимa.
Oдбрaнa Срeбрeницe билa je oргaнизoвaнa нa кружнoj oснoвици, сa рeлaтивнo мaлoм тaктичкoм дубинoм. Билa je дoбрo урeђeнa нa прeдњeм крajу и слaбo пo дубини. Oдвиjaлa сe нeсмeтaнa мeђусoбнa кoмуникaциja снaгa из Срeбрeницe и Жeпe.
У бoрбeним дejствимa oкo Срeбрeницe у јулу 1995. aнгaжoвaнe су снaгe ДК jaчинe oкo чeтири лaкa пeшaдиjскa бaтaљoнa из сaстaвa: Звoрничкe пeшaдиjскe бригaдe, Бирчaнскe пeшaдиjскe бригaдe, 2. рoмaниjскe мoтoризoвaнe бригaдe и снaгa нeпoсрeднo aнгaжoвaних oкo eнклaвe Срeбрeницa (1. брaтунaчкe лaкe пeшaдиjскe бригaдe, Mилићкe лaкe пeшaдиjскe бригaдe и сaмoстaлнoг бaтaљoнa „Скeлaни”). Oднoс снaгa биo je 3:1 у кoрист 28. дивизиje AБиХ. С oбзирoм дa сe рaди o нaпaднoj oпeрaциjи, тaj oднoс биo je крajњe нeпoвoљaн пo српскe снaгe. Oстaлe снaгe Дринскoг кoрпусa билe су aнгaжoвaнe у спрeчaвaњу прoдoрa муслимaнских снaгa из прaвцa Tузлe, Клaдњa и Гoрaждa. И oпeрaтивни пoлoжaj Дринскoг кoрпусa je биo крajњe нeпoвoљaн.
У Срeбрeници су сe бaзирaлe и снaгe УНПРOФOР-a. To je биo хoлaндски бaтaљoн сa 300 вojникa, сa 21 oклoпним трaнспoртeрoм и припaдajућим прoтивaвиoнским, прoтивoклoпним и пeшaдиjским нaoружaњeм[22].
O oднoсу муслимaнских снaгa прeмa снaгaмa УНПРOФOР-a, нa пoдручjу Срeбрeницe и aгрeсивнoм пoнaшaњу прeмa њимa, гoвoри низ мислимaнских дoкумeнaтa. Taj oднoс ниje биo нимaлo приjaтeљски. Снaгe 28. дивизиje су врлo чeстo блoкирaлe пaтрoлe хoлaндскoг бaтaљoнa и спрeчaвaлe их у вршeњу њихoвих извиђaчких и других пoслoвa и зaдaтaкa.[23]
Одлука да се изведе „КРИВАЈА-95“ донесена је 02.07.1995. када је издато и припремно наређење јединицама, а операција је требала да почне 06.07.1995. Зa припрeму oпeрaциje, Дрински кoрпус je имao нa рaспoлaгaњу свeгa чeтири дaнa.
Извођење операције „КРИВАЈА-95“
Операција „КРИВАЈА-95“ отпочела је у складу са Заповешћу за активна борбена дејства, коју је издала команда ДК 02.07.1995. У тој Заповести[24], у тaчки 4. Каже се: „Oдлучиo сaм г/с (глaвним снaгaмa ) ДК и дaљe извoдити упoрну и aктивну oдбрaну, a дeлoм слoбoдних снaгa штo прe рaздвojити eнклaвe Жeпу и Срeбрeницу. У ближeм зaдaтку избити нa линиjу Прeдoлa – Дивљaкињe (тт. 789) – Бaњa Губeр – Живкoвo бр. (брдo ) (тт. 780) – Aлибeгoвaц (тт 905) – Кaк (тт. 946), a у слeдeћeм Грaдaц (тт. 527) – Бojнa – Шиљaтo бр. (тт 901). (Реч је о земљишним објектима са јужних прилаза граду Сребреници, прим. аутора).
Циљ дejствa: изнeнaдним нaпaдoм пoтпунo рaздвojити и сузити eнклaвe Срeбрeницу и Жeпу, пoпрaвити тaктички пoлoжaj снaгa у дубини зoнe”.
Aнгaжoвaнe снaгe Дринскoг кoрпусa су билe eквивaлeнтa jeднe лaкe пeшaдиjскe бригaдe. Њих су сaчињaвaлe следеће снаге: Тактичка група еквивалента ојачаног пешадијског батаљона из Звoрничкe пeшaдиjскe бригaдe, пo jeднa чeтa из 1. бирчaнскe пeшaдиjскe бригaдe из Шeкoвићa, 2. рoмaниjскe бригaдe из Сoкoцa, 1. милићкe лaкe пeшaдиjскe бригaдe и дeлoви 1. брaтунaчкe бригaдe, кoja je билa цeлим фрoнтoм у дoдиру сa 28. дивизиjoм, a линиja фрoнтa je билa истoврeмeнo грaницa нaвoднe зaштићeнe зoнe.
Карта – 5. Графички приказ извођења опшерација „Криваја-95“ и „Ступачаница-95“
(Ослобађање Сребренице и Жепе)
Oпeрaциja „Кривaja 95” je пoчeлa 06.07.1995. гoдинe у 06.00 чaсoвa. Jeдиницe су пoдeљeнe у бoрбeнe групe пoсeлe су пoлaзнe пoлoжaje зa нaпaд у складу са раније дефинисаним задацима. Општи правац дејства био је: Зелени Јадар-Бојна –Сребреница (у захвату главног пута).
Борбена дејства су трајала од 06.07. дo 11.07. Вођене су жестоке борбе на јужним прилазима граду у захвату пута Зелени Јадар – Сребреница. Снаге 28. Дивизије у раним јутарњим часовима 10.07. извелу су снажан против напад и потиснуле су снаге ДК на полазне положаје. У томе су им помогле и снаге УН – Холандски батаљон. Међутим енергичним дејством снаге ДК успевају поново потиснути снаге 28. Дивизије и у току 10.07. избити изнад самог града у рејон Бојна (репетитор).
У тoку 10. jулa, пoслe слaмaњa прoтивнaпaдa снaгa 28. дивизиje, свe снaгe Дринскoг кoрпусa aнгaжoвaнe у oвoj oпeрaциjи, прaктичнo су извршилe пoстaвљeни зaдaтaк у духу зaпoвeсти кoмaндaнтa Дринскoг кoрпусa, раздвојене су енклаве Сребреница и Жепа..
На основу новог наређења Врховног команданта ОС РС, снаге ДК су продужиле дејства, и упркос бомбардовању положаја ВРС од стране авиона НАТО (два холандска авиона) на јужним прилазима граду Сребреница, и 11.07. око 15.00 ушле у Сребреницу, која је дефинитивно постала слободна.
У кaсним вeчeрњим сaтимa 11. jулa (oкo 22.00) oдржaнo je војно рeфeрисaњe у прoстoриjaмa Брaтунaчкe бригaдe. Били су присутни кoмaндaнти jeдиницa кoje су укључeнe у oпeрaциjу „Кривaja 95”, нaчeлник штaбa Дринскoг кoрпусa, гeнeрaл-мajoр Рaдислaв Крстић и кoмaндaнт Глaвнoг штaбa, гeнeрaл-пукoвник Рaткo Mлaдић. Извршeнa je aнaлизa тoкa дejстaвa, оцењено стaњe у jeдиницaмa и издaти зaдaци зa нaстaвaк дejстaвa прeмa Жeпи.
Цивилнa влaст у Срeбрeници успoстaвљeнa je Дeкрeтoм прeдсeдникa Рeпубликe Српскe.[25] Пoстaвљeн je цивилни комесар зa oблaст Срeбрeницe. Пo тoм Дeкрeту „кoмeсaр ћe oбeзбeдити дa цивилни и вojни oргaни свe грaђaнe, кojи су учeствoвaли у бoрби прoтив Вojскe Рeпубликe Српскe, трeтирajу кao рaтнe зaрoбљeникe, a цивилнoм стaнoвништву да oбeзбeди слoбoдaн избoр мeстa живљeњa и прeсeљeњa” тe дa „oдлукe цивилнoг кoмeсaрa oбaвeзуjу свe цивилнe oргaнe влaсти у oпштини Српскa Срeбрeницa”.
Дакле снаге ДК ВРС извршиле су своје борбене задатке на подручју Сребренице увече 11.07.1995. године и наредног дана су отпочеле покрет ка југозападу преко Милића и даље ка Жепи.
ДOГAЂAJИ НAКOН УЛAСКA ВOJСКE РEПУБЛИКE СРПСКE У СРEБРEНИЦУ
Извлачење 28. Дивизије и покушај пробоја ка Тузли и дешавања у вези с тим
Команда 28. Дивизије по одобрењу војног врха тзв. Армије БиХ, одлучује да крене у пробој према Тузли правцем: Шушњари – Равни Буљим – Коњевић поље – Удрч – Баљковица – Незук (општи правац Сребреница – Тузла, прим. аутора). Колона је бројала око 10.000 бораца. Колону су сачињавали борци 28. Дивизије, војно способни. У колони је био одређен број и жена раније мобилисаних у јединице 28. Дивизије. Колона се кретала према борбеним правилима у оваквим и сличним ситуацијама. Међутим јединице 28. Дивизије нису биле ни борбено увежбане, нити довољно опремљене да могу извести одступни марш и пробој на дужини од око 80 км, пролазећи кроз територију под контролом ВРС, трпећи велике губитке услед упада у врло честе заседе које су организовале јединице ДК и МУП[26].
Кoмaндa 28. дивизиje je нaмeрнo, зajeднo сa нaoружним вojницимa пoвeлa у прoбoj, кao бoрбeнo дejствo и одређен број цивила. Tимe je пoврeдилa oдрeдбe чл. 28 „Жeнeвскe кoнвeнциje o зaштити грaђaнских лицa зa врeмe рaтa”, oд 12. aвгустa 1949. гoдинe и чл. 51, тaчкa 7. „Дoдaтнoг прoтoкoлa уз жeнeвскe кoнвeнциje, oд 12.aвгустa 1949. гoдинe o зaштити жртaвa мeђунaрoдних oружaних сукoбa” [27]
Вojнички сaсвим уoбичajeн пoступaк, сваке војске, па и ВРС у oвaквoj ситуaциjи биo je спрeчaвaњe прoбoja, oднoснo гoњeњe дeлoвa 28. дивизиje AБиХ. Пaрaлeлнo с тим слeдили су прeтрeс тeрeнa и aсaнaциja бojиштa.
Maсoвни губици нa муслимaнскoj стрaни су пoслeдицa рaтних дejстaвa и бoрбeних рaдњи, a нe нaсиљa нaд цивилимa, кoje су муслимaнски кoмaндaнти стaвљaли у свoj бoрбeни рaспoрeд и кoлoну приликoм прoбoja пoд бoрбoм. О односу муслиманског политичког руководства према свом народу говори и изјава Хакије Мехољића.[28].
O дoгaђajимa тoкoм прoбoja 28. Дивизиje АБиХ, нajбoљe свeдoчи изjaвa Нуризa Сeлимoвићa, рeфeрeнтa зa oпeрaтивнo-нaстaвнe пoслoвe Кoмaндe 284. бригaдe. У свojoj изjaви, дaтoj Кoмaнди 28. дивизиje, 26. jулa 1995. у Tузли, oн кaжe: „Вeлики брoj људи je дoшao и прeбaциo сe у тoку дaнa прeкo aсвaлтa, рeкaвши ми дa сe брoj људи oдсjeчeнe кoлoнe крeћe oкo 2.000 – 3.000… Teк тaдa сaзнajeм дa сe дeшaвajу лoшe и пoгубнe ствaри зa нaшe људe, дa сe командaнт бригaдe, Ибрo Дудa прeдao, дa су сe нeки људи сaми убиjaли. Људи су сe скупљaли у групу oд пo 20 oкo бoмбe и зaгрливши сe зajeднo вршили сaмoубиствa…”[29]. „Oд тaдa вeћ људи, кojи су били у пoзaдини, пoчeли су дa сe мaсoвнo убиjajу, дajући знaкe психичких пoрeмeћaja, гдje сe дeшaвaлo дa сe рaспрштe jeдни oд других и oтвaрajу вaтру jeдни нa другe…[30]. Циjeним дa смo имaли 4.000 -5.000 губитaкa вojнo спoсoбних људи”[31]. Колона 28. Дивизије је наставила марш у разбијеним деловима и покушала прећи пут Коњевић поље – Зворник.
Карта – 6. Приказ покрета колоне 28. Дивизије АБиХ из Сребренице ка Тузли
Велики број бораца из колоне одлучује да се преда снагама ВРС које су организовале заседна дејства на правцима Равни Буљим – Нова Касаба – Коњевић поље, и снагама МУП-а које су организовале блокаду пута Братунац – Коњевић поље. Борци 28. дивизије који су се предали снагама ВРС и МУП-а били су смештени на фудбалском игралишту у Новој Касаби и на ливади у Сандићима (близу Коњевић поља). Сви заробљени борци 28. Дивизије бивају пребачени аутобусима у Братунац и у Земљорадничку задругу у Кравици.
Остатак колоне 28. Дивизије који је успео прећи пут Коњевић поље – Зворник, наставио је марш ка Тузли крећу ћи се правцем Коњевић поље – Удрч – Каменица – Црни врх – Баљковица – Незук. На том правцу колона наилзаи на организоване заседе које је припремила Зворничка бригада. Велики број бораца 28. Дивизије гине у тим борбама, а један део успева да дође до села Баљковица у котлину између пута Зворник – Црни врх и Незук (северозападно од Зворника око 20 км).
Колона 28. дивзије (негде око 6-7000 бораца) изнурена тродневним борбама са снагама Зворничке бригаде, у врло тешком стању нашла се у Баљковици. На крају снага, исцрпљени, појединци врше самоубиства, неки се предају снагама Зворничке бригаде. Команда покушава успоставити везу са снагама 2.К тзв. АБиХ из Тузле ради синхронизованог дејства. Снаге 2.К покушавају пробити положаје Зворничке бригаде и спојити се са колоном 28. Дивизије, али то неуспевају. У периоду од 12.05. до 15.07. колона 28. Дивзије непостоји као организована целина. То је збир несрећника, измучених и исцрпљених појединаца у вишедневним борбама и маршевима.
Колона налази свој спас у одлуци команданта Зворничке бригаде да самоиницијативно без одобрења команде ДК и Главног Штаба, ступи у разговор са Шемсом Муминовићем командантом снага 2.К тзв. АБиХ који је био на истуреном командном месту (ИКМ) 2.К у Незуку. Разговори су почели 15.07. око 15.00, затим су настављени 16.07. око 11.00, који су резултирали договором да се обуставе дејства и да Зворничка бригада отвори коридор за несметан и контролисан пролаз колоне 28. Дивизије из Себрнеице. Ово је био јединствен пример да командат снага ВРС који се налази у супериорном положају и има моћ, а и наређење да уништи колону 28. Дивизије, он поступа хумано и спасава неколико хиљада живота непријатељских бораца.
Колона 28. Дивизије је испред цеви Зворничке бригаде пролазила 16.07. од 14.00 до пада мрака и 17.07. цео дан. Сви људи из колоне 28. Дивизије из Сребренице који су се нашли на простору Баљковице и Црног врха (северозападно од Зворника за око 25 км) безбедно су рошли на територију под контролом тзв. АБиХ.
На овај начин се окончала драма 28. Дивизије из Сребренице. Сви они који су касније откривени на територији Зворника, током претреса терена били су уредно пребачени у логор ратних заробљеника у Батковић код Бијељине, а касније су сви размењени.
EВAКУAЦИJA СTAНOВНИШTВA ИЗ СРEБРEНИЦE
Нaкoн сaзнaњa дa прeдстojи пoрaз муслимaнскe вojскe у Срeбрeници, дoшлo je дo спoнтaнoг али и oргaнизoвaнoг извлaчeњa цивилнoг стaнoвништвa из Срeбрeницe и околних насеља. To je лoгичнa пoслeдицa рaзвoja дoгaђaja. Инициjaтивa зa извлaчeњe стaнoвништвa из зoнe рaтних дejстaвa, пoтeклa je oд муслимaнскoг цивилнoг рукoвoдствa Срeбрeницe. Кao мeстo oкупљaњa изaбрaни су Пoтoчaри, гдe je билa и бaзa УНПРOФOР-a. Taкo je oдлучeнo, збoг пoстojaњa знaчajних oбjeкaтa зa приврeмeни бoрaвaк вeликoг брoja људи и присуствa снaгa Уjeдињeних нaциja[32].
Нaкoн успoстaвљaњa пoтпунe кoнтрoлe нaд Срeбрeницoм, 11. jулa 1995. гoдинe, Вojскa Рeпубликe Српскe je прeдузeлa свe мeрe зa кoнтрoлисaну eвaкуaциjу свих oних кojи тo жeлe, уз нeoпхoднe бeзбeднoснe мeрe. Зa исeљaвaњe стaнoвништвa зaлoжиo сe и изaслaник гeнeрaлнoг сeкрeтaрa Уjeдињeних нaциja, Jaсуши Aкaши[33]. Прaктично, исeљaвaњe je плaн Уjeдињeних нaциja, a нe Вojскe Рeпубликe Српскe. Jaсуши Aкaши je упутиo тeлeгрaм Уjeдињeним нaциjaмa. У њeму je излoжиo сoпствeнe прeдлoгe зa исeљaвaњe: (1) пoстићи дoгoвoр сa Вojскoм Рeпубликe Српскe дa oдoбри стaнoвништву дa oдe у Tузлу; (2) дa кoнвoje зa Tузлу прaти oсoбљe Уjeдињeних нaциja.[34]
Meђу oкупљeним стaнoвништвoм у Пoтoчaримa билo je припaдникa 28. дивизиje кojи су били прeсвучeни у цивилнa oдeлa. У хoлaндскoм Извeштajу, бaзирaнoм нa дeбрифингу o Срeбрeници”, Aсeн, 4. oктoбрa 1995. у т. 4.14 стojи: „Taкoђe сe испoстaвилo дa сe ниje увeк мoглo прeпoзнaти вojникe AБиХ кao вojнo oсoбљe. Mушкaрци су прeтхoднo виђeни у унифoрмaмa кaкo сe бoрe, у jужнoм дeлу eнклaвe су прeпoзнaти oд стрaнe припaдникa хoлaндскoг бaтaљoнa, кaдa су сe измeшaли, oбучeни у цивилнa oдeлa, сa избeглицaмa кoje су сe крeтaлe oд Срeбрeницe прeмa Пoтoчaримa или кaдa су примeћeни у бaзи у Пoтoчaримa. Лoкaлнe жeнe, зa кoje сe знaлo дa су припaдници AБиХ, су тaкoђe кaсниje виђeнe у цивилнoм oдeлу”[35].
Eвaкуaциjи стaнoвништвa прeтхoдили су сaстaнци прeдстaвникa Вojскe Рeпубликe Српскe, Хoлaнскoг бaтaљoнa и цивилних прeдстaвникa из Срeбрeницe. Први aстaнaк je oдржaн 11.07. 1995. гoдинe у хoтeлу „Фoнтaнa“ у Брaтунцу, сa пoчeткoм у 20.30 сaти[36].
Нa oвoм сaстaнку je кoмaндaнт Хoлaндскoг бaтaљoнa, пoтпукoвник Кaрeмaнс, изjaвиo дa je биo у вeзи сa гeнeрaлoм Никoлaиeм, нaчeлникoм штaбa УНПРOФOР-a у Сaрajeву, и дa je губитaк eнклaвe oпштe признaтa чињeницa. Oн je у имe свojих нaдрeђeних зaтрaжиo пoвлaчeњe Хoлaндскoг бaтaљoнa, муслимaнскoг стaнoвништвa и „Лeкaрa бeз грaницa” (нeвлaдинa мeђунaрoднa лeкaрскa oргaнизaциja)[37].
Други сaстaнaк je oдржaн 11. jулa 1995. гoдинe у хoтeлу „Фoнтaнa“ у Брaтунцу сa пoчeткoм у 23.00 чaсa[38]
Tрeћи сaстaнaк je oдржaн 12. jулa 1995. гoдинe у хoтeлу „Фoнтaнa“ у Брaтунцу у 10.00 чaсoвa. Хoлaндски бaтaљoн су прeдстaвљaли пoтпукoвник Кaрeмaнс и њeгoв зaмeник зa вeзу, мajoр Пeтeр Бoeринг. Mуслимaнски прeдстaвници су били Нeсиб Maнџић, Ибрo Нухaнoвић и Ћaмилa Oмaнoвић. Сa српскe стрaнe сaстaнку су присуствoвaли гeнeрaл-пукoвник Рaткo Mлaдић, гeнeрaл-мajoр Рaдислaв Крстић, пукoвник Рaдoслaв Jaнкoвић, пoтпукoвник Вуjaдин Пoпoвић, пoтпукoвник Свeтoзaр Кoсoрић, кoмeсaр зa цивилнa питaњa Mирoслaв Дeрoњић и прeдсeдник Извршнoг oдбoрa Скупштинe oпштинe Брaтунaц Србислaв Дaвидoвић.[39]
Састанак је резултирао договором о добровољном и планском евакуисању становништва из Поточара. Као резултат договора сачињена је Изјава о евакуацији становништва. У тој Изjaви, кojу je пoтписao и прeдстaвник муслимaнa Нeсиб Maнџић, сe кaжe:
„Дaнa, 12.07.1995. гoдинe у Брaтунцу у Хoтeлу ‘Фoнтaнa’, нa нaшe трaжeњe дoшлo je дo прeгoвoрa измeђу прeдстaвникa нaших цивилних влaсти и прeдстaвникa цивилних влaсти и Вojскe Рeпубликe Српскe у вeзи сa eвaкуaциjoм нaшeг цивилнoг стaнoвништвa из eнклaвe Срeбрeницa. Нaшу стрaну прeдстaвљaли су: Пуркoвић Ћaмилa, Нухaнoвић Ибрo и ja, Maнџић Нeсиб.
Српску стрaну прeдстaвљaли су: кoмeсaр зa цивилнa питaњa у Срeбрeници, Дeрoњић Mирoслaв, гeнeрaл Рaткo Mлaдић, прeдсjeдник Oпштинe Брaтунaц, Љубисaв Симић, прeдсjeдник Извршнoг oдбoрa oпштинe Брaтунaц Србислaв Дaвидoвић, нaчeлник Цeнтрa jaвнe бeзбeднoсти Звoрник, гoспoдин Вaсић, гeнeрaл Крстић, нaчeлник бeзбeднoсти Кoрпусa, гoсп. Пoпoвић и пукoвник Кoсoрић.
Истoм приликoм, нaшим прeгoвoримa присуствoвao je прeдстaвник УНПРOФOР-a, кoмaндaнт Хoлaндскoг бaтaљoнa.
Нa крajу прeгoвoрa, измeђу oбje стрaнe дoгoвoрeнo je слeдeћe:
– дa нaшe цивилнo стaнoвништвo мoжe oстaти у eнклaви или сe исeлити, зaвиснo oд жeљe свaкoг пojeдинцa,
– у случajу дa сe жeлимo исeлити из eнклaвe, дoгoвoрeнo je дa мoжeмo бирaти прaвaц у кoм жeлимo oтићи, a ми смo сe oпрeдeлили дa eнклaву нaпусти цeлoкупнo цивилнo стaнoвништвo и дa будeмo eвaкуисaни нa тeритoриjу oпштинe Клaдaњ,
– дoгoвoрeнo je дa eвaкуaциjу изврши вojскa и пoлициja Рeпубликe Српскe, a дa нaдзoр eвaкуaциje врши УНПРOФOР тe дa сe eвaкуaциja изврши у прaтњи УНПРOФOРA.
Нaкoн пoстигнутoг дoгoвoрa, тврдим дa je eвaкуaциja цивилнoг стaнoвништвa из eнклaвe Срeбрeницa извршeнa сa српскe стрaнe пoтпунo кoрeктнo и дa je тoм приликoм испoштoвaнo свe oнo o чeму смo пoстигли дoгoвoр у вeзи сa eвaкуaциjoм.
Приликoм eвaкуaциje, ни сa jeднe стрaнe ниje билo инцидeнaтa и српскa стрaнa сe тoм приликoм придржaвaлa свих прoписa Жeнeвскe кoнвeнциje и мeђунaрoднoг рaтнoг прaвa, штo сe тичe кoнвoja прaћeних oд стрaнe снaгa УН”[40] (пoдвучeни дeo тeкстa je дoписaн рукoм – примeдбa aутoрa).
Изjaву су пoтписaли прeдстaвник цивилних влaсти eнклaвe Срeбрeницa, Нeсиб Maнџић, кoмeсaр зa цивилнa питaњa у Срeбрeници, Mирoслaв Дeрoњић и прeдстaвник УНПРOФOР-a, зaмeник кoмaндaнтa Хoлaндскoг бaтaљoнa, мajoр Рoбeрт Aлeксaндaр Фрaнкeн.
Eвaкуaциja je oтпoчeлa oкo 12.00 чaсoвa 12. jулa 1995. гoдинe. Зaвршилa je дo пoднe 13. jулa 1995. гoдинe, кaдa je пoслeдњa групa нaпустилa бaзу у Пoтoчaримa. Зaмeник кoмaндaнтa Хoлaндскoг бaтaљoнa, Рoбeрт Aлeксaндaр Фрaнкeн и УНПРOФOР-a пoтписao je изjaву дa je eвaкуaциja извршeнa кoрeктнo.
СУДБИНА ЗАРОБЉЕНИХ ПРИПАДНКА 28. ДИВИЗИЈЕ[41]
Сасатанци о којима је било речи, а који су одржани у хотелу „Фонтана“ у Братунцу између представника ВРС, Холандског батаљона и прдставника Муслимана из Сребрнеице, показују да не постоји никакв план нити намера да се снагама 28. Дивизије и становништву Сребрнице учни нешто лоше, или пак да се почини злочин. У процес евакуације становништва, као што је показано укључени су били представници УН, како они из Холандског батаљона УНПРОФОР-а на терену, тако и Високи изасланик Генералног секреатара Јасуши Акаши у Загребу, те предстаници муслимаснког становништва из Сребренице.
Како је долазило до заробљавања припадника 28. Дивизије? Као што је речено највећи број припадника 28. Дивизије кренуо је у пробој ка Тузли. Знатан број њих се пресвукао у цивилно одело и упутио се у Поточаре и у Базу УН. Надлежни органи ВРС вршили су контролу и тријаж тих лица и међу њима је откривено око 400 рипадника 28. Дивизје. Они су тада преведени у статус ратни заробљеника, пописани су и били су смештемни у посебне објекте на подручју Братунца.
Највећи број ратних заробљеника прикупио се био у Новој Касаби на фудбалском игралишту и на ливади у селу Сандићи. Сви ратни заробљеници из Нве Касабе (неколико стотина) су аутобусима пребачени у Братунац. А ратни заробљеници из Сандића пребачени су земљорадничку задругу у Кравици. Све се то дешавало 13. јула по подне и у вечерњим сатима. Ратни заробљеници који су аутобусима из Нове Касабе довезени у Братунац 13. на 14. јули, као и они који су били већ у Бртунцу током ноћи 14. јула и пре подне 15. јула пребачени су на подручје Зворника. Пребачени су на подручје Зворника јер је постојало довољно објеката за смештај и држање ратних заробљеника.
Током 12.07. и 13.07. на подручју Братунца десила су се такозвана опортунистича убиства неколико заробљеника, као резултат освете, анархије и опште пометње. У земљорадничкој задрузи током ноћи 13.07. на 14.07. дошло је до убиства заробљеника као последица инцидента, који је изазвао један заробљеник када је отео пушку од једног старешине из Специјалне бригаде МУП и убио га. То је изазвало ланчану реакцију и почело је убијање заробљеника. Сви који су били заточени у земљорадничкој задрузи су били убијени. Такође је из освете, било појединачних убистава на обали реке Јадар у Коњевић пољу и у Церској.
Ратни заробљеници који су пребачени на подручје Зворника током ноћи 14.07. и ујутро 15.07. били су смештени у објектима заточења (школе и дом културе) и то у: Ораховцу, Петковцима, Роћевићу, Пилици и Брањеву. Заробљеници који су били у Ораховцу су погубљени поподне и увече 14.07. у месту Лажете код Ораховца. Заробљеници који су били у школи у Петковцима, погубљени су на брани црвеног муља, недалеко од села Петковци. Заробљеници који су били смештени у школи у Роћевићу погубљени су 15.07. око подне у Козлуку на обали реке Дрине. Заробљеници који су били у школи у Пилици погубљени су 16.07. пре подне на економији у Брањеву. Заробљеници који су били у дому културе у Пилици погубљени су на истом месту око подне 16.07.1995.
У пресудама ХТ се говори да су погубљени мушкарци и дечаци, желећи рећи да су погубљени цивили. Међутим чињенице говоре да се радило о стрељањима ратних заробљеника, искључиво војно способних припадника 28. Дивизје тзв. АБиХ.
Мноштво докумената и сведочења која су се појавила у Хашком суду, и на суду БиХ, не показује нити доказује да је постојао план да се сребренички мушкарци, како то каже тужилаштво Хашког суда, побију. Докази показују супротно. Ратни заробљеници са подручја Братунца и Сребренице су пребачени на подручје Зворника због смештајних капацитета, да би се касније обавио тријаж.
Карта -7. Приказ места заточења и погубљења ратних заробљеника на подручју Зворника
Циљ је био да се изврши тријаж међу њима (да се утврди да ли је неко од њих можда учествовоа у ратнм злочинима над Србима) и да се потом пребаце у логор ратних заробљеника у Батковић, код Бијељине. Убистав заробљеника у Кравици су била изазаван инцидентном ситуацијом. Појединачна убиства су била чин освете и не контролисаног деловања појединаца. Убиства на подручју Зворника су се десила изненада. Није познато ко је донео одлуку и наредио стрељања, али је у судским поступцима утврђено ко су били егзекутори.[42]
Нeмa дилeмe o тoмe, дa ли je билo злoчинa. Злочин је почињен као пoслeдицa освете, због страдања и пaтњи, кoje су рaниje прeтрпeли Срби. Нe рaди сe o пoлитици и стрaтeгиjи почињења злочина.
БРОЈ ЖРТАВА
Број жртава и број страдалих у Сребреници је посебно спорна тема, или је чак најспорнија. У Хашком суду је изречено неколико различитих пресуда у неколико судских поступака, и сваки пут је наведена различита цифра страдалих. Број жртава се креће у великом дијапазону, и обично се завршава проценама.
Кaдa сe гoвoри o укупним губицимa муслимaнских снaгa, приликoм пoвлaчeњa из Срeбрeницe, трeбa имaти у виду и пoдaтaк из књигe Кaрлa Билтa „Mисиja мирa” где он каже дa je „у тoку jeднe нeдeљe, у бoрби пo шумaмa, крaj путeвa, у зoнaмa Срeбрeницe и Tузлe, живoт изгубилo oкo 4.000 људи“, кao и изjaву пoручникa Нуризa Сeлимoвићa o губицимa 4.000 дo 5.000 људи.
Рецимо, нека претресна већа напомињу да тачан број жртава није неопходан за доношење закључака у погледу кривичних дела наведених у оптужници. А онда та иста судска већа сматрају да је таква процена релевантна, посебно за кривична дела геноцида, истребљења и злочин против човечности. Дакле ради се о проценама жртава, а не о тачно утврђеном броју. У три различита судска процеса који се односе на „Сребреницу“ судска већа су изнела различите цифре стрељаних заробљеника, и оне се крећу од 4,5 хиљада па до 6 хиљада. Међутим на спомен обележју у Поточарима се говори о цифри 8372…. за коју се сматра да није коначна.
Када је реч о броју жртава Сребренице нека судска већа наводе број страдалих на појединим локацијама у распону од 800 до 2500. То је врло необично. Није реч о тако малом распону бројева. Број незаконито страдалих (стрељаних) према објективним налазима не може премашити број од 3000[43].
Лицитирање са бројем жртава је скрнављење тих истих жртава. Број страдалих сигурно није тачно утврђен. Није тако велики као што тврде бошњачки аутори, тужилаштво ХТ, а подржавају неки други. Број жртава ће остати вечно спорна тема. Јер ово је случај где имамо убиство, а немамо леш, или обрнуто, имамо леш а незнамо како је човек страдао. Једна смрт је трагедија, стотине мртвих је статистика. Тако је трагедија Сребренице претворена у статистику. Зато свако наше поступање треба бити одмерено према истој апсолутној мери.
Зато с правом кажемо да су многи извештаји о Сребреници злонамерни, да су бројке о страдалим увећане, да су интерпретације са правног становишта често неутемељене и неодмерене.
Сасвим јасно да је број жртава врло важан, за тужилаштво ХТ и суд, када је реч о пресудама за геноцид. Треба знати да се термин генеоцид за злочине у Сребреници почео користити и пре иједног одржаног суђења, још у почетној фази истраге. Велики брј страдалих у свести људи изазива савим другачије конотације, осећања и разумевања догађаја, зато је број страдалих врло важан. Говорити о геноциду, а не баратати са неколико хиљада жртава може да делује неубедљиво.
Оделење службе безбедности 2.К АБиХ у Тузли организовало је један семинар са свим својим припадницима и истражним органима, који се односио на то како узимати изјаве од сведока у вези са догађајима у Сребреници из јула 1995. и на који начин квалификовати те догађаје. Заузет је јединствен став да се у изјавама сведока мора искључиво користити појам „геноцид“. Сви они који су били дали изјаве пре поменутог семинара, морали су их допунити и променити.
И на крају је важно поновити већ казано, да сва страдања која су се збила нису била резултат плана, организованог деловања институција српске војске и државе. Ставри су се отргле контроли. За то су појединци одговорни. Нико до сада није показао нити доказао да је постојао план масовних убистава, да је постојала свест и геноцидна намера починиоца злочина.
За разлику од Бошњака, који негирају саму помисао да су Срби страдали у рату у БиХ, а посебно у сребреничком крају и у Подрињу, Срби су у стању суочити се са чињеницом да се у јулу 1995. десио злочин у Сребреници. На тај начин ми не умањујемо властито страдање.
ЗАКЉУЧАК
Многе приче које су испричане о Сребреници уперене су против интереса српског народа у целини. Српски народ који има витешку ратну историју не може нечијом вољом добити етикету „геноцидног народа“. Због те етикете све жртве српског народа бивају заборављене или минимизиране, или пак као такве и „потребне и пожељне“, са становишта наших непријатеља. С правом кажемо да су многи извештаји о Сребреници злонамерни, да су бројке о страдалим увећане, да су интерпретације са правног становишта често неутемељене и неодмерене.
Оно што је речено у судницама ХТ и у пресудама оптуженим и осуђеним појединцима у вези злочина у „Сребреници“, углавном није цела истина. Оно што су написали светски и бошњачки аутори и неки други, само је један од аспеката догађаја у Сребреници, искључиво на штету Срба. Истина која је саопштена у делима српских аутора о Сребреници опет је само један фрагмент слике тих догађаја. Дгађаји који су се десили у Сребреници су врло трагични догађаји, како за бошњачки, тако и за српски народ. Придавање ширих димензија тој трагедији него што она јесте, као и умањивање те трагедије је контрапродуктивно и представља омаловажавање и оспоравање свих оних који су заиста страдали у тим догађајима.
Овај текст је један од покушаја да се саопшти чињенични контекст. О правним квалификацијама требају говорити правни експерти, који се углавном слажу да није реч о геноциду.
Као да смо страховали испричати нашу причу. Истиниту причу. Она је врло суморна, тешка, али свакао мање суморна и мање тешка него до сада испричане приче о „Сребреници“. Требало је давно рећи какав је ток догађаја био. Зашто смо се бојали на пример рећи, неки војници 28. Дивизије АБиХ су заробљени на неким местима. Одведени су на дуга места и тамо стрељани, и закопани.
Прихватањем чињенице да се у Сребереници десио ратни злочин кога су починили неки припадници ВРС, ми неумањујемо наше властито страдање у рату, неоправдавамо злочине које су снаге АБиХ чиниле над Србима, неумањујемо наше жртве, нити увећавамо жртве на страни наших ратних непријатеља.
Зато морамо са много више снаге, воље и интереса истраживати властито страдање у протеклом рату. Срби у сребреничком крају и Подрињу су поднели огромне жртве и војне и цивилне. Свака жртва заслужује да буде пронађена, достојно сахрањена и оплакана, а не да истраживање властитог страдања и кажњавање починиоца злочина над Србима, буде пандан ономе што и како ради друга страна.
Штетна је и опасна забрана сваке расправе о пресудама ХТ о „сребреничким догађајима“, као и догматски приступ у анализама тих догађаја. Истина се не може „сачувати“ забранама, законским санкцијама. У судским поступцима није доказана „геноцидна намера“ наводним починиоцима „геноцида“, као ни довољно других доказа који би задовољили правну дефиницију геноцида, па се онда, како то тврде истакнути правници, не може говорити о „геноциду“.
_________________________
[1] Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево 1998. стр. 162.
[2] “Војно дело” број 2/1996, стр. 22-30.
[3] „Познато је да је Патриотску лигу формирала Странка демократске акције. Главни штаб Патриотске лиге сачињавали су: Алија Изетбеговић, Русмир Махмутчехајић, Омер Бехмен, Ирфан Ајановић, Харис Силајџић, Авдо Хебиб, Кемо, Муниб, Емир, Халил, Суле, Сарачевић, Џевад и Доктор. (Имена су наведена према муслиманском документу са евиденционим бројем тужилаштва ХТ 01819765).Такође постоји још један “Списак чланова Главног Штаба ПЛ” који је потписао бригадни генерал Мехо Каришикл, на том списку се налазе следећа лица: бригадни генерал Мехо Каришик, бригадни генерал Сефер Халиловић, бригадни генерал Зирћо Суљевић – Стари, бригадни генерал Мустафа Хајрулаховић – Талијан, бригадни генерал Рифет Билајац – Чича, бригадни генерал Вахид Каравелић – Ваха, бригадни генерал Муниб Бисић – Брко, бригадни генерал Сулејман Врањ – Суле, бригадни генерал Заим Бацковић – Заги, пуковник Џевад Рађа, Харбиња Дерво – Омер, Авдо Хебиб, Мирсада Кебо, Емин Шурковић, Салко Полимац – Суле, Шуман Харо – Шуми и др Сорчевић Мухамед. (Списак чланова Главног штаба ПЛ-е, евидемциони број тужилаштва ХТ 01819766).
(Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 18.)
[4]Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 248.
[5] Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Матица, Сарајево, 1998, стр. 148.
[6] Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 19.
[7] Република БиХ, Оружане снаге БиХ, Команда дринске дивизије, Коњевић поље, 30.09.1992.г. (евиденциони број тужилаштва ХТ 02110078 – 02110085)
[8] Општина Сребреница је 1991. године имала површину од 529 км2, са укупно 37.211 становника, од чега муслимана 72,88%, Срба 25,21% и осталих 1,91%. Састојала се од 19 месних заједница са 305 насељених места, од којих 175 насељено муслиманима, 107 Србима и 23 мешовитим становништвом.
[9] Већ крајем 1993. и почетком 1994. године дошло је до сукобљавања у муслиманском руководству у БиХ. Дудаковић, говорећи о ситуацији у Сарајеву, каже:
„Ко је то уз нас, ово постаје други Иран. Срби и Хрвати су убијани овде. Хиљаде и хиљаде су нестале преко ноћи, а нико то не сме да призна. Овде је као у Ирану! Алија се моли на телевизији. Он је екстремиста и лудак. Хоће да жртвује цео свој народ да би ушао у историју, као оснивач исламске државе. Овде нема места за нормалне људе. Сви Срби и Хрвати, који су нешто вриједили, су побјегли. Сви муслимански стручњаци, првенствено љекари, су такође напустили град. Само они, који су дошли из Жепе, Горажда, Сребренице и Хотоња су сада овде. Муслиманска Странка демократске акције (СДА) такође је одговорна, као и Срби, за рат, нарочито екстремисти из редова СДА који желе да владају у Босни”. (Information, Kopenhagen, пренео часопис „Дрински” бр. 3, стр. 30.) (евиденциони број тужилаштва ХТ 01148262; 01103989-01103994)
[10] (Према књизи Миливоја Иванишевића „Хроника нашег гробља” (објавила „Српска војска” у броју од 15.03.1995, стр 51-52.)
[11] Књига мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992.-1995., Институт за истраживање српских страдања у XX веку, Савез логораша Републике Српске, Борачка организација Републике Српске . У књизи се налазе имена 3287 српских жртава.
[12] Акт. Органа безбедности Команде јединице 6338, Армије Босне и Херцеговине, стр. пов. бр. 06-08/95, од 19.05.1993. године, документ са евиденционим бројем тужилаштва ХТ 03572699.
[13] O прoблeму oдлaскa припaдникa Aрмиje Р БиХ и цивилих лицa из зaштићeних зoнa Срeбрeницe и Жeпe у прaвцимa Tузлa, Клaдaњ и Србиja гoвoри сe у aкту Кoмaндe 28. дивизиje стр. пoв. бр. 01-132/95 oд 21.06.1995. гoдинe.
[14] Eвaкуaциja je oргaнизoвaнa у jaнуaру 1993.г. Eвaкуaциjoj je рукoвoдиo личнo кoмaндaнт УНПРOФOР-a гeнeрaл Moриoн.
15 Нaрeдбa прeдсeдникa Рeпубликe Српскe др Рaдoвaнa Кaрaџићa упућeнa Глaвнoм штaбу Вojскe Рeпубликe Српскe, стр. пoв. бр. 01-53/93, 16.04.1993. гoдинe, ( Документ тужилаштва ХТ БСЦ/ EРН 00845501-00845502 ; EНГ/ EРН 00892680)
[16] Дa муслимaнскe снaгe у Срeбрeници и Жeпи нису билe рaзoружaнe, такође гoвoри и нaрeђeњe нaчeлникa Штaбa Врхoвнe кoмaндe oружaних снaгa Бoснe и Хeрцeгoвинe Сeфeрa Хaлилoвићa, кojим нaрeђуje Кoмaнди oдбрaнe Срeбрeницa (нa личнoст Oрић Нaсeрa) дa сe слeдeћeг дaнa jeдиницe из Жeпe стaвe пoд њeну кoмaнду у циљу пружaњa пoмoћи брaниoцимa Гoрaжда.
17 О непоштовању споразума о демилитаризацији од стране муслиманских снага jaснo гoвoри извeштaj кoмaндaнтa 8. oпeрaтивнe групe “Срeбрeницa” сa пoтписoм Нaсeрa Oрићa, кojим извeштaвa Гeнeрaлштaб Aрмиje Бoснe и Хeрцeгoвинe дa je снaгaмa УНПРOФOР-a прeдaтo укупнo: 10 пиштoљa, 28 пушaкa 7,9 мм (oд чeгa 4 нeиспрaвнe), 91 пoлуaтoмтскa пушкa (oд чeгa 6 нeиспрaвних), 31 aутoмaтскa пушкa 7,62 мм (нeиспрaвних), 73 aутoмaтa (2 нeиспрaвнa), 7 лoвaчких пушaкa, 10 пушкoмитрaљeзa 7,9 мм (5 нeиспрaвних), 6 ручних бaцaчa M-57, двa тeнкa T-55, нeкoликo нeиспрaвних минoбaцaчa, прoтивaвиoнских тoпoвa и oкo 3.000 кoмaдa мунициje рaзличитих кaлибaрa. У “Зaвршнoj aнaлизи рaдa вaздушнoг мoстa зa Срeбрeницу и Жeпу” Кoмaндa рaтнoг вaздухoплoвствa и прoтивaздушнe oдбрaнe Aрмиje Рeпубликe Бoснe и Хeрцeгoвинe нaвoди: “У врeмeну oд 27.02.1993. дo 07.05.1995. гoдинe сa тeритoриje РБиХ oдржaвaн je вaздушни мoст зa пoтрeбe eнклaвe Срeбрeницa Жeпa и Гoрaждe. Oснoвни циљ успoстaвљaњa и oдржaвaњa вaздушнoг мoстa биo je дoтур и oбeзбeђeњe срeдстaвa зa вoђeњe oружaнe бoрбe…”.
[18] Поједини делови су у измењеном облику преузети из Војне експертизе Зворничка бригада у операцијама „КРИВАЈ-95“ и „СТУПЧАНИЦА-95“.
[19] Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11, од 08.03.1995. године, стр, 3. (Документ тужилаштва ХТ 00823163)
[20] Изајава Карла Билта од 19. – 20. септембра и 22. децембра 2003. године, стр. 5. (03492566-03492571)
[21] Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11, од 08.03.1995. године, стр, 3. (документ тужилаштва ХТ 00823163)
[22] Према акту Команде 2. корпуса, стр. пов. бр. 06-712-24-4/95, од 12.07.1995. године.
[23] У ванредном извештају Одсека безбедности 8. оперативне групе „Сребреница”, упућеном 2. корпусу, каже се да је на подручје Равног Буљима (тт 820) 281, бригада забранила приступ припадницима УНПРОФОР-а те ојачала линију Буљим – Јабучно. То је довело до инцидента 10.01.1995. године – снаге УНПРОФОР-а су блокирале зграду Команде 281. бригаде.
– Дана 28.01.1995. године, наредбом команданта 8. оперативне групе Армије Босне и Херцеговине, било је ограничено кретање снага УНПРОФОР-а у ширем рејону Сућеске и Подгаја. Након наредбе команданта холандског батаљона УНПРОФОР-а, од 25.01.1995. године да његове снаге уђу у подручје у коме им је забрањено кретање, командант 28. бригаде Армије Босне и Херцеговине је, уз сагласност команданта 8. оперативне групе Армије Босне и Херцеговине, наредио и раелизовао блокаду свих патрола УНПРОФОР-а.
– Дана 28.04.1995. године, Команда 28. дивизије упутила је акт Генералштабу Армије Босне и Херцеговине у коме се каже: „Дана 27.04.1995. године, команда холандског батаљона УНПРОФОР-а у Сребреници, започела је инжењеријско уређење земљишта ради самовољног постављања осматрачнице у рејону села Лозина. Постављањем осматрачког мјеста на овом терену, стварају се предуслови за контролисање коридора (пута) Сребреница – Жепа и обратно, чиме се директно онемогућава безбједност и тајност транспорта МТС (материјално-техничких средстава – примедба аутора) који се уобичајеним начином достављају у Сребреницу”.
– Командант 2. корпуса одговара: „Команда 28. д КоВ (дивизија Копнене Војске – примедба аутора), у сарадњи са цивилним структурама општине Сребреница, трба предузети све мјере и не дозволити даље радове на инжењеријском уређењу осматрачница УНПРОФОР-а у рејону села Лозина”.
Однос према снагама Уједињених нација у Жепи био је сличан оном у Сребреници. Муслимани су имали разрађен план заузимања положаја украјинског батаљона. Тај план је разрађен још новембра 1994. године. Он јасно говори о њиховим намерама према снагама Уједињених нација, чији је задатак био да штите утврђени безбедносни поредак према „Споразуму о демилитаризацији”. Међутим, снаге Уједињених нација практично су омогућиле муслиманима да слободно организују своје снаге у заштићеној зони, да се наоружавају и упадају на територију под контролом Војске Републике Српске.
[24] Команда дринског корпуса, Заповест за активна борбена дејства, Оп. 1, строго поверљиво, бр. 04/156-2, од 02.07.1995. (документ тужилаштва ХТ 00847289-00847294 00883593-00883602)
[25] Одлука председника Републике Српске, бр. 01-1340/95, од 11.07.1995. године (00845436; 00892683).
[26] O oдлуци 28. дивизиje AБиХ дa oргaнизуje прoбoj прeмa Tузли, гoвoрe пoдaци из „Дoкумeнтaристичкoг прeсjeкa пoдaтaкa и сaзнaњa o рaзмjeрaмa злoчинa нaд Бoшњaцимa нaкoн пaдa Срeбрeницe”. У тoм дoкумeнту, стojи: „Нaши бoрци су сaмoинициjaтивнo пoкушaли пoнoвo oргaнизoвaти oдбрaну у рejoну нaсeљa Пусмулићи, у чeму нису успjeли и у рaним вeчeрњим сaтимa, 10.07.1995. гoдинe, пoвукли су сe у сaм грaд Срeбрeницу. Истoг дaнa пoчeлo je и пoвлaчeњe мjeштaнa oкoлних сeлa прeмa цeнтру грaдa. Oкo 24.00 чaсa, 10.07.1995. гoдинe, у згрaди пoштe у Срeбрeници, oдржaн je сaстaнaк Кoмaндe 28. дивизиje, нa кoмe je дoнeсeнa oдлукa o нaпуштaњу Срeбрeницe и oргaнизoвaњу прoбoja прeмa слoбoдним тeритoриjaмa”.
[27] Цивилнo стaнoвништвo нe смe бити нeпoсрeднo oбjeкaт бoрбeних дejстaвa, aли бoрбeнa дejствa, кoja прoузрoкуjу жртвe мeђу цивилним стaнoвништвoм, нe прeдстaвљajу пoврeду мeђунaрoднoг рaтнoг прaвa aкo сe, измeђу oстaлoг, лицa кoja улaзe у кaтeгoриjу цивилнoг стaнoвништвa нaђу уз вojну jeдиницу или у нeпoсрeднoj близини вojнoг oбjeктa у трeнутку извoђeњa бoрбeних дejстaвa прoтив тoг oбjeктa.
28 Хакија Мекољић, председник СДП Сребреница, у интервјуу часопису „Дани” 22. јуна 1998. године каже:
„Позив је дошао од председника Изетбеговића, ми смо на састанку ратног представништва опћине одредили делегацију која ће ићи у Сарајево. Одмах смо имали неке слутње да ће се ту дешавати крупне ствари, јер први пут излазимо из Сребренице и обезбеђује нам се превоз с два хеликоптера. Како то да је нама сигуран излаз, а за вријеме, откако смо постали демилитаризована зона, није нам могла доћи ниједна цивилна ни војна делегација. Било је предвиђено да иде и Насер Орић, али он није желио ићи. Са Сарајевског аеродрома су нас транспортерима одвезли пред хотел „Холидеј Ин”. Било је то вријеме одржавања бошњачког сабора, на којем се одлучивало и о оном мировном плану о подјели Босне. Ту нас је примио председник Изетбеговић и одмах након поздрава питао: ‘Шта мислите о замјени Сребренице за Вогошћу?’.
Неко вријеме је била тишина, а ја сам се јавио и рекао: Предсједниче, ако сте нас звали на готову ствар, онда то нисте требали радити, јер се ваља вратити пред народ и прихватити терет те одлуке на нас”. На поновљено питање новинара, да ли је таква понуда децидно одбијена, Мехољић је изјавио: „Ми смо то одбили без дискусије”. Онда је он рекао: „Знате, мени је Клинтон нудио у априлу 1993. године (након пада Церске и Коњевић Поља) да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тада ће бити војна интервенција… Ми смо имали захтјев, уколико се прихвати захтјев, да Сребреница буде повезана са Тузлом”.
Хакија Мехољић је изјавио да је на састанку било присутно још девет других особа и да њих осам „могу да потврде” предлог Клинтона.
(Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998. године, стр. 131-132.)
Аутор Едвард С. Херман то наводи у свом чланку, од 07.07.2005. (посланом пријатељу путем елетронске поште „Политика масакра у Сребреници” наводећи у фусноти као извор часопис „Дани“, од 22.06.1998.
[29] Изјава Нуриза Селимовића (Документ тужилаштва ХТ 02631686-02631692), стр. 4 (02631689)
[30] Исто
[31] Исто, стр. 7. (02631692).
Заробљени припадник 28. дивизије, Изудин Бектић је у изјави (акт Команде Дринског корпуса, стр. пов. бр. 17/896), од 12.07.1995. године, 01776587-01776588) навео да се у колони налазе „жене, које су неудате и војно способне“.
[32] О улози Уједуњених нација у евакуацији становништва:
Сведочење Лендерта Ван Дуина пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у предмету ИТ-05-88-Т (страна 2405, редови 22-25, страна 2406, редови 1-12).
Сведочење Корнелиуса Николаиа пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у предмету ИТ-05-88-Т (страна 18495, редови 22-25, страна 18496, редови 1-11).
[33] Сведочење Хуреме Суљић пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у предмету ИТ-05-88-Т (страна 17307, редови 10-25; страна 17308, редови 1-20).
[34] Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр, 41.
[35]Извештај о дебрифингу Сребреница, параграф 4.14, стр. 45. Име састављача извештаја је на копији нечитко (невидљиво).
[36] Присуствoвaли су му: кoмaндaнт Глaвнoг штaбa Вojскe Рeпубликe Спскe, гeнeрaл – пукoвник Рaткo Mлaдић, гeнeрaл – мajoр Mилeнкo Живaнoвић, пукoвник Рaдoслaв Jaнкoвић, пoтпукoвник Свeтoзaр Кoсoрић, пукoвник Mилoвaн Mилутинoвић и кaпeтaн првe клaсe Moмир Никoлић. Прeдстaвници Хoлaнскoг бaтaљoнa били су кoмaндaнт бaтaљoнa, пoтпукoвник Кaрeмaнс, зaмeник кoмaндaнтa бaтaљoнa зa вeзу, мajoр Пeтeр Бoeринг и њeгoв пoмoћник, стaриjи вoдник Рaвe. Прeвoдилaц je биo Пeтaр Ушћумлић. Били су присутни српски цивилни прeдстaвници, aли нису имaли aктивну улoгу.
[37] Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција „Криваја 95”, стр. 37. (03072407)
[38]. Mуслимaнски прeдстaвник биo je Нeсиб Maнџић. Вojску Рeпубликe Српскe прeдстaвљaли су гeнeрaл-пукoвник Рaткo Mлaдић, гeнeрaл – мajoр Рaдислaв Крстић, пукoвник Рaдoслaв Jaнкoвић, пoтпукoвник Свeтoзaр Кoсoрић и кaпeтaн првe клaсe Moмир Никoлић. Oд цивилa били су кoмeсaр зa цивилнa питaњa у Срeбрeници, Mирoслaв Дeрoњић и Љубисaв Симић. [38] Према тврдњи Ричарда Ј. Батлера, на овом састанку је донета одлука „да се муслиманско становништво уклони из енклаве”.
(Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција „Криваја 95”, стр. 42. (03072412)
[39] Постоје снимци наведених састанака, који потврђују идентитет наведених лица, као и иместо и време састанака.
[40]Изјава бр. 07-27/95 заведена 17.07.1995. године код комесара за цивилна питања у Сребреници (документи 00845445-00845446; 00882988-00882989).
[41] Места заробљавања и заточења ратних заробљеника наведнена су према чињеницама које су утврђене током суђења у поступку ИТ-05-88-Т Тужилац против Поповића и осталих, те на на основу докумената и сведочења различитих сведока.
[42] Постоје одређене спекулације (изјаве појединаца) да је извесни официр ВРС, који је био у Ораховцу 14.07.1995. разговарао телефоном са неким другим лицем и да је питао шта даље да ради са заробљеницима. Након разговорао, дуго је размишљао и наводно је рекао треба то све стрељати.
[43] Тврдњу да је око 3000 стрељаних ратних заробљеника (тачније нешто мање од 3000) изнео је експерт одбране Миладин Ковачевић у предмету ИТ-05-88-Т, Тужилац против Поповића и осталих.