ИСТИНА И ЗАБЛУДЕ О ПЕТОМ ОКТОБРУ 2000. ГОДИНЕ

Генерали Симић Миодраг и Николић Стаменко, септембра 2015. године, издали су књигу „Истина и заблуде о петом октобру 2000. године“.

О петом октобру написано је доста књига, више на Западу него код нас. Код нас, у Србији, више је писано у дневној штампи и недељницима.

Пети октобар 2000. године, наставак агресије НАТО из 1999. године, разбио је СР Југославију, а Србију, угледну, слободољубиву и напредну земљу довео у положај дужничког робства и бацио на зачеље Европе. Окупирао Аутономну Покрајину Косово и Метохију, прогласио, противно резолуцији број 1244 Савета безбедноси Уједињених нација, такозвану независну државу Косово, на којој је НАТО изградио највећу војну базу после Другог светског рата, ван теритторије Сједињених Америчких Држава. Аутономној Покрејини Војводини дат је статус европске регије са тенденцијом даље регионализације Србије и свођења на београдски пашалук.

Ни петим октобром, као и агресијом НАТО, иако су пале велике жртве, земља разорена, привреда уништена, окупиран део териториторије и поремећене бројне друштвене и људске вредности, није сломљен слободарски дух српског народа и Србије. Зато протагонисти петог октобра жале што се није десио шести октобар, односно што није завршено са старим кадровима ( није елиминисан), посебно са кадровима у Војсци. Али, агресија траје и данас, наравно другим средствима.

О томе пишу, сведоче генерали Миодраг Симић и Стаменко Николић, активни учесници догађаја од 1990 до 2001. године. Дају прилог истини, а без истине не може се ићи напред, без обзира каква она била.

У време петооктобарских догађаја генерал-пуковник Миодраг Симић био је Помоћник Начелника Генералштаба Војске Југославије за оперативноштабне послове, најодговорнији за планирање и предлагање употрбе Војске, а генерал-потпуковник Стаменко Николић Помоћник Начелника Генералштаба Војске Југославије за попуну, мобилизацију и системска питања. Били су чланови Колегијума Начелника Генералштаба, који, између осталог, перманентно прати и процењује политичкобезбедоносну ситуацију, процењује угроженост земље и највишем државном  руководству ( председнику државе – врховном команданту ) предлаже мере за јачање одбрамбене способности земље, као и употребу Војске у одбрани у случају агесије и заштите уставног поредка земље.

Тако су учинили и уочи петог октобра. Начлник Генералштаба Војске СР Југославије генерал-пуковник Небојша Павковић, са члановима колегијума, прихватио је процену и предлоге генерала Симаића. Схватили су озбиљност ситуације, реално проценили да држава не предузима адекватне мере на спречавању нерда, да нису уважаване редовно достављане процене Војске и одлучили да реферишу, изнесу процеу политчкобезбедносне ситуције са предлогом конкретних мера на спречавању нелегалног, насилног рушења уставног поредка земље, врховном команданту, председнику СР Југославије Слободану Милошевићу.

Поред расветљавања кључних и преломних момената у петооктобарским догађајима ово сведочење има посебан значај  у расветљавању улоге и понашања Војске СР Југославије, из разлога што се у јавности и неким друштвеним и научним круговима манипулише  Покушава се приказати да  Војска није поштовала Устав СР Југославије, Закон о одбрани и Закон о војсци, да је издала државу и њеног преседника Слободана Милошевића.

Аутори су поступно, кратко и разумљиво за сваког читаоца изнели битне чињенице о петооктобарским догађајима, који су променили ток историје Србије и српског народа, чије последице ће трпети бројне будуће генерције.

Велики је значај подсећања аутора на Директиву Алена Далса америчким службама безбедности, после Другог светског рата, како се неприметно подмећу лажне вредности и приморвају православни Словени да их прихвате (то раде и другима, који не подржавају њихову  политику и вредности) . Нажалост, та доктрина се и данас успешно реализује

У циљу потпунијег разумевања петог октобра и улоге Војске нарочито је значајно сведочење о догађајима који су се одвијали четвртог октобра и битно утицали на исход збивања наредног дана. Тада је, по предлогу генерала Симића, начелник Генералштаба Војске СР југославије, генерал-пуковник Павковић затражио ванредни пријем  (састанак ) ужег колегијума Начелника Генералштаба код председника Слободана Милошевића. На састанку генерал Симић је изнео детаљну процену политичкобезбедносне ситуације са предлогом конкретних мера. На крају је закључио-изнео свој став да ће, ако не буду предузете предложене мере, сутра ( петог октобра ) бити издат и Председник и Војска са њим. Председник Милошевић није веровао подацима из процене, а на основу реферисања ( процене ) Министра полиције Влајка Стојиљковића и Начелника службе државне безбедности Радета Марковића, које је, у међувремену, после реферисања Начекника Генералштаба  позвао на састанак.

Министар полиције је реферисао да је ситуација под контролом, као и Начелник државне безбедности, који чак Председнику реферише да су се челници Демократске опозиције припремили да беже. Четвртог октобра није прихваћена процена Војске, а Министар полиције подвукао да му није потребна помоћ војске.

Догађаји петог октобра потврдили су процену Генералштаба Војске СР Југославије. Чак ни петог октобра до касних поподневних часова Председник државе није имао праве информације од Министра полицеје и Начелника државне безбедности. Да ли се ради о незнању, неспособности или намери читаоцима остаје да сами закључују, а историчарима да трагају за новим сведочењима ( ако се актери осмеле ) и документима. У опроштајном писму Влајка Стојиљковића о томе нема речи.

На састанку четвртог октобра, код председника Милошевића, Министар полиције је изричито одбио сваку помоћ од стране Војске Југославије. Војно руководство донело је одлуку да се, у случају напада, штите витални објекти и енергично одбије сваки покушај напада на војне јединице и установе. Без предходног писаног наређења и плана ( о коме на састанку код Председника нису хтели ни да дискутују), детаљних инструкција и координације са  снагама реда (полиције)  Министарства полиције и Начелника државне безбедности употреба војске била би сулуда. Пошто се петог октобра део полиције солидарисао са демонстрантима употреба војске била би нецелисходна и контрапродуктивна. Војсци је припремана својеврсна клопка. Наиме, да је војска изашла на улице, била би нападнута од стране демонстраната, а у том случају војска би била принуђена да одговори ватреним оружјем, при чему би пале велике жртве. Управо су то желели и планирали страни ментори како би изазвали крвопролиће и грађански рат, а тиме и повод да војно интервенишу.

Сједињеним Америчким Државама била је позната одлучност Војске Југославие. Нису заборавили да у агресији НАТО Војска Југославије није истакла белу заставу, да није потписала никакав документ о капитулацији, да није положила оружје, да нисје одведена у заробљеништво, да није успостављена окупациона власт, да није измењен друштвени систем ратом, да није обезбедила експлоатацију богатства СР Југославије и да није дозволила да ратом обезбеди разбијање СР Југославије, окупацију и освајање Косова и Метохије и других крајева Србије.

Брижљиво одабрани прилози поткрепљују написано и пружају непроцењиве аргументе за сагледивање истине, објективно расуђивање и заузимање ставова о петооктобарским догађајима, у борби за напредак Србије и очување српског националног идентитета.

 

генерал-мајор у пензији

др Лука Кастратовић