ОТКРИВЕНО СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ У ЧАСТ КОНСТАНТИНУ КОЧИ ПОПОВИЋУ

 

 

 

Дана 20.10.2015.године, у тринаест часова у холу Дома Војске Србије откривен је бронзани барељеф са ликом Коче Поповића. У оквиру обележавања 70. годишњице победе у Другом светском рату одата је, на тај начин, пошта једном од најзначајнијих партизанских команданата.

 

 

 

 

Иницијативу за постављање спомен обележја дао је Савез удружења бораца народноослободилачког рата Србије (СУБНОР). Иницијативу су поджали Клуб генерала и адмирала Србије и Београдски форум за свет равноправних. Спомен обележје је део пројекта обележавања значајних јубилеја из српске ослободилачке историје Медија центра “Одбрана“. Аутор спомен обележја је Љубиша Манчић.

 

На свечаности поводом откривања спомен обележја присутнима су се обратили потпуковник Зоран Крупеж у име Медија центра “Одбрана, генерал-потпуковник у пензији Златоје Терзић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала и Душан Чукић, председник СУБНОР-а, који је након излагања открио споменик.

 

 

У свом излагању, Златоје Терзић је рекао:

Даме и господо, другарице и другови, све вас, у име Клуба генерала и адмирала Србије, најсрдачније поздрављам. Припала ми је част, да у име Клуба, говорим о Кочином војничком путу.

Константин Коча Поповић, рођен 1908., а преминуо  1992. године,

филозоф, песник, официр, политичар и дипломата. У сваком од наведених прегнућа – врхунски резултати.  Говорити о човеку који је за живота урадио тако много, истовремено је лако и тешко. Лако, јер о њему има шта да се каже. Међутим јако је тешко  у казивању достићи оне висине квалитета које је Коча у свом раду поставио.

Син богатог индустријалца, унук генерала и академика, детињство је провео у Швајцарској где је проговорио француску пре српског језика. Али то није био разлог да се не одазове на служење војног рока у својој земљи. Обрнуто, ни тада ни икада касније Коча није заборављао своје корене и чинио је све што је могао за своју отаџбину. На служење војног рока упућен је у Школу резервних артиљеријских официра Војске Краљевине Југославије у Сарајево. По завршетку школовања, унапређен је, 1927. године са својих деветнаест година, у чин резервног потпоручника. У току тог школовања добио је квалитетна сазнања из ратне вештине јер је војна мисао у нашој земљи у то доба била међу најбољим на свету.

За његов војнички пут важно је истаћи да је 1932. године дипломирао чисту филозофију на Сорбони у Паризу. Током студија Коча је научио да промишља, а промишљање је један од услова успешног командовања. Коча се за праведне односе међу људима борио из  дубоког убеђења да свет, у коме владају неправда и неједнакост међу људима, није добар свет. Такав став одвео га је 1937. године у Шпанију где се прикључио Шпанској републиканској армији. У саставу интернационалних бригада борио се као борац, потом као заменик команданта артиљеријског дивизиона и као командант артиљеријског дивизиона. Ратовао је две године. Унапређен је у чин поручника.  Учествовао је у многобројним бојевима укључујући и последњи  – Битку за Мадрид, након чега је интерниран у Француску. За две године ратовања стекао је драгоцена искуства која се ни у каквој школи не могу стећи.

Уочи напада Немачке на Југославију, Коча је мобилисан. Рат га је затекао на дужности команданта пуковске позадине. Заробљен је у рејону Ивањице, али је убрзо побегао.

У устанку је од почетка. Прво као командант Космајског, затим Посавског партизанског одреда и групе одреда у Шумадији и западној Србији. У лето и јесен 1941.године водио је, са својим одредима, многе успешне борбе са окупатором. У време Прве непријатељске офанзиве, новембра 1941. командовао је заштитницом Врховног штаба Народноослободилачких партизанских одреда Југославије при повлачењу у Санџак.

Двадесет првог децембра 1941. године постављен је за команданта Прве пролетерске ударне бригаде, прве регуларне јединице Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије. Под његовом командом Бригада је већ наредни дан ступила у борбу, а затим се успешно борила у многобројним биткама. Да би избегла уништење извела је легендарни Игмански марш, а ради ширења и јачања устанка и чувени поход на Босанску крајину. На основу свог дневника, Коча је написао “Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Књига је објављена након рата.

На основу исказаних способности и резултата у командовању Првом пролетерском бригадом, Коча је,  новембра 1942. године постављен за  команданта Прве пролетерске дивизије. Командовао је дивизијом у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви.

У Четвртој офанзиви дивизија је водила жестоке борбе на Иван планини, извела противудар код Горњег Вакуфа и била заштитница  целе групације и Централне болнице. У Петој офанзиви, самоиницијативно, јер није имао везу са Врховним штабом, са својом дивизијом извршио је продор кроз обруч 369. немачке дивизије чиме је отварио пут за излаз из обруча оперативној групи дивизија Народноослободилачке војске Југославије.

За извршени пробој обруча, уместо признања, позван је на одговорност! У рату није редак случај да сопствене грешке политика пребаци на војску, а предпостављени припишу неком од потчињених. У том периоду, по наређењу и са овлашћењем Врховног штаба учествовао је у преговорима са Немцима о прекиду непријатељстава и размени заробљеника. На преговоре је отишао под правим именом, а друга два члана партизанског тима за преговоре користила су лажно име.

Када су у Народноослободилачкој војсци уведени чинове, Коча је маја 1943. унапређен у чин генерал-мајора, а у чин генерал-лајтнанта – новембра исте године. Следећи чин, генерал-пуковник, добио је августа 1947.године. Године 1985. одбио је предлог да буде унапређен у чин генерала армије.

Од петог октобра 1943. до краја јула 1944. године командант је Првог пролетерског корпуса. Корпус је изводио борбена дејства против немачког 15. брдског армијског корпуса у централној Босни.

Већ као прослављени командант, Коча је јула 1944. године, у време преношења тежишта устанка источно од Дрине у Србију,  постављен за команданта Главног штаба   Народноослободилачке војске и партизанскох одреда за Србију. Са те дужности, заједно са Пеком Дапчевићем руководио је ослобађањем Београда.

Почетком 1945. године примио је дужност команданта Друге армије која је, у завршним операцијама, дејствовала на правцу Ужице – Сарајево – Бања Лука – Карловац – Загреб.

Начелник генералштаба ЈНА био је од септембра 1948. до јануара 1953. године када је демобилисан.

Први командант Прве пролетерске бригаде је довољно за памћење. Но, Коча је и први командант прве партизанске дивизије и први командант првог партизанског корпуса.  У то време за обављање наведених командних дужности није било ни теоријског концепта, а ни искустава у пракси. Током командовања, Коча је, промишљао, истраживао и постављао образац успешног командовања већим јединицама у партизанском рату на окупираној територији. Чинио је то успешно. Многи прослављени партизански команданти, или су поникли под његовом командом, или су користили његов пример и искуства. Отуда значај Кочиног командовања  представља велики практични допринос у развоју ратне вештине.

О потребним карактеристикама успешног команданта писали су многи. Овде бих цитирао маршала Морица Саксонског из 18. века:

“Командант мора имати дара за наглу и одговарајућу импровизацију. Мора бити у стању да докучи мисли других, а да сам остане недокучив. Мора бити обдарен способношћу да буде приправан на све; да дела, али и расуђује; да у свакој прилици донесе праву одлуку; и да тачно сагледава ствари….

Ко се није родио са талентом за ратоводство, може бити само осредњи војсковођа. Тако је исто са свим талентима: у сликарству, или музици, или поезији, без урођеног талента нема истицања.“

Коча је имао све потребне особине за бриљантног команданта, укључујући и личну и командантску храброст и раскошан таленат. Зналачки их је искористио.  Зато је и постао командант за поштовање.

Нека му је вечна слава и хвала.