ОКРУГЛИ СТО «ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ОДБРАНИ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО 1999»

Златоје Терзић, излагање на округлом столу

ВОЈНО ШКОЛСТВО – основа оспособљености Војске Југославије у одбрани од агресије НАТО на Савезну Републику Југославију

Господо,

Највећа оружана сила у историји човечанства сручила са на нашу земљу 1999.године. Знајући да је наша земља крајње изнурена дугогодишњим безобзирним санкцијама и уздајући се у своју огромну надмоћ у војнотехничком фактору агресор је планирао да своје циљеве оствари за неколико дана.

Једину предност у супротстављању тако енормно војнотехнички надмоћнијем непријатељу Војска Југославије је могла да нађе у својој оспособљености. Ту га је и нашла. Огромна надмоћ непријатеља у војнотехничком фактору у великој мери неутралисана је квалитетом нашег људског фактора. Старешине, команде и јединице Војске Југославије испољили су изузетно висок степен војностручне оспособљености. На тој основи, а захваљујући својој чврстој вези са народом и блиставим традицијама, Војска Југославије испољила је велику моралну чврстину, организованост, виталност и еластичност. Кључну улогу у томе имао је командни кадар, односно, патриотски опредељени, морално чврсти и војностручно оспособљени официри који су се налазили на челу наших јединица. Војска Југославије је, још једном, показала и доказала да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, односно, да је људски фактор био и остао одлучујући фактор оружане борбе.

За командовање јединицaма, употребу савремене технике и обављање одговорних дужности у војсци потребни су људи великог знања, богатог искуства и са високим моралним особинама. Но то није довољно. Неопходно је да имају и природног дара јер је командовање у рату најкреативнија људска делатност. Командовање у рату је најкреативнија људска делатност не само зато што се ниједна борба, бој или операција у историји ратовања није поновила, већ и зато што захтева доношење одлука у реалном времену без обзира на обим познатих чињеница и на тежину ситуације. Историја је показала да у нашем народу не мањка људи са таквом надареношћу, а да би били и успешни у командовању неопходно их је оспособити кроз усвајање одговарајућих знања и вештина. Наше војне школе то успешно чине више од стошесдесет година.

Научно предвиђање природе оружане борбе у будућем рату засновано је на познавању њених општих законитости, изучавању искустава из претходних ратова и, у великој мери, на уроћеној способности за имагинацију. На истим основама базирана је и припрема војске за рат. Вредност таквих предвиђања и извршених припрема проверава се једино и само у рату, када је касно за исправљање заблуда и грешака или је цена њиховог исправљања веома висока и плаћа се људским животима. Историја обилује примерима таквих грешака. Пример за то су и погрешне процене челника НАТО у предвиђању развоја агресије на Југославију.

Наша војна мисао, од свог настанка, бележи изузетне резултате у успешном предвиђању физиономије оружане борбе у будућим ратним сукобима. Успешно је то урадила и уочи агресије НАТО на нашу земљу. Наиме, након првих јавних претњи од стране његових челних људи нашој земљи, у току 1993. и 1994.године на катедрама наших војних школа разрађени су могући модели агресије НАТО и могући модели супротстављања. На тим моделима оспособљаван је командни кадар Војске Југославије. Анализе тих модела, након окончања агресије, показале су да је тачност предвиђања у њима била преко 80%. Зато је командни кадар наше војске знао шта га чека и шта мора да ради.

Појединци, у својим јавним наступима, често и уз подршку посленика јавног информисања, лицитирају на тему колико је војска изгубила ратова од 1991. до 1999.године, наравно, укључујући рат са НАТО. Они незнају улогу војске у рату, а они од њих који то знају чине то из лоших намера. Рат је веома сложена друштвена појава. Рат води држава, а војска је у рату одговорна за оружану борбу која је само један од садржаја рата

По отпочињању агресије НАТО на нашу земљу, политичко руководство земље преузело је своју одговорност – донело је одлуку о проглашењу ратног стања. Збуњености и страха код официрског кадра није било. Иако суочени са највећом силом у историји човечанства, знали су свој задатак. Орган који управља државом позвао је војску на одбрану земље, а кроз школовање и обуку научили су шта треба да раде. Успели су да изврше задатке са минимумом губитака у људству и борбеној техници уз очување високог нивоа борбене готовости својих јединица. Непријатељ, свом својом силом, није остварио планиране циљеве. Све док орган који управља државом није наредио прекид борбе, непријатељ, и поред силних настојања, није успео ни за једну стопу да продре на нашу територију. Тиме је Војска Југославије у потпуности извршила свој задатак. Признања Војсци Југославије уследила су из целог света, па и од челника НАТО. Војска Југославије није поражена у оружаној борби, а да ли је држава изгубила рат нека суде меродавни и историја.

Наш народ, по ко зна који пут, и на крају двадесетог века био је приморан да се са оружјем у руци бори за опстанак на својим вековним огњиштима. Стратези и команданти НАТО планирали су да за неколико дана разбију и униште Војску Југославије. У томе нису успели. Војска Југославије пружила је више но достојан отпор технички и у сваком другом погледу енормно надмоћнијем непријатељу. При томе, припадници Војске Југославије испољили су све оне основне карактеристике предака који су се успешно супротстављали страним завојевачима: снажан борбени дух и морал, високу мотивисаност за одбрану отаџбине, војничку вештину, довитљивост и сналажљивост у свим ситуацијама, издржљивост и неизмерну храброст.

Реализацијом васпитно-образовних циљева, у војним школама оспособљен је високостручни старешински кадар који се одликовао одлучношћу, истрајношћу, самоиницијативом и професионалним односом према својим задацима и обавезама. Осим високог умећа у командовању јединицама, старешине су у непосредној ратној пракси показале изузетну храброст, непоколебљиви патриотизам и самопожртвовање, дајући пример осталим припадницима јединице како се брани отаџбина и слобода свог народа.

Генерације официра које су командовале Војском Југославије у одбрани од НАТО агресије могу бити поносне оним што су учиниле. Оне су израсле из народа, оспособљене у нашим војним школама, доказале се на бојном пољу и постале синоним за патриотизам, војничко умеће и јунаштво. Заслужују поштовање као и њихови преци. За будуће генерације постали су извориште надахнућа и љубави према отаџбини, као што су и сами надахњивани примерима славних предака. Велика је срећа, радост и успех сваке школе када њену славу проносе њени ђаци и студенти. Наше војне школе, од свог настанка, спадају у те срећнике. Желимо и надамо се да ђаци и студенти наших војних школа никада више неће морати да доказују своје знање и вештину, али смо уверени да ће, ако до тога ипак дође, бити на висини задатка као и њихови претходници.

Хвала на пажњи.