ИЗЛАГАЊА – ОКРУГЛИ СТО „ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ОДБРАНИ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО 1999. ГОДИНЕ“

мр Петар Шкрбић, генерал-потпуковник у пензији

ДИЈАЛЕКТИКА ПРОПАГАНДЕ ПРЕМА СРПСКОМ НАРОДУ

Стратегијска онтолошка подлога антисрпске пропаганде лежи у идеји силе новца и незнања која је изворно америчка смишљена са циљем освајања света. Остварљивост те идеје није била могућа без освајања Балкана. Непокорност и слободољубивост и ратоборност су означене као главне митске карактеристике српског народа и тај фактор је морао бити уклоњен како би се лакше дошло до спровођења у дело контроле над Балканом па и Европом у циљу приближавања стратегијских ресурса према Русији. Уклонити ту препреку освајања света преко српског народа могло је само преко приказивања лоших особина. Окончати овај век без непокорног дела српског народа или га неутралисати у целини да се непокорност не би опет родила и другим народима служила као пример како мали народи могу да се супроставе сили оружја и новца. Лоши људи постајали су временом означени као агресори у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову, чак и према Црној Гори. Нису много лагали о Македонији.

Антисрпску пропаганду шири армија плаћених новинара, политичари вишег и нижег ранга, државници, понеки научници, црквени католички и неки исламски великодостојници.¹ Врхунац такве пропаганде достигнут је онда када у Србији се нађу исти такви који прихватају садржаје и принципе такве пропаганде и даље је шире свакодневно. Њихова циљна група нису само одрасли грађани него и деца која ће као носилац будућности бити истовремено носилац и сећања, сазанања и историје. Из Немачке је сугерисано да деци причамо како је бомбардовање СР Југолавије 1999. било оправдано.

Пропагандна припрема бомбардовања Савезне Републике Југославије

Антипропаганда према српском народу припремила је агресију НАТО на СР Југославију 1999. године. Демонизација српског народа као непријатеља доведена је до врхунца.

Блер је у својој књизи из 2010. рекао да је он заслужан за бомбардовање Србије. Рекао је да је бесан што су обични људи протеривани из својих кућа и претварани у избеглице, убијани, силовани, претучени на дивљачки врло често и садистички начин.² Блер занемарује дијелектику друштвених процеса у којима се дешавају догађаји чији носиоци нису само један народ или само једна скупина. Занемарује могућност албанског тероризма и координацију криминалног деловања албанских терориста и међународних организатора који су им саветоватли како да организују убијања, силовања, исељавања и убиства, припреме информације за медије и тако прикажу „стварне“ догађаје у које је и сам Блер поверовао. Своје погрешно убеђење претоворио је у политичку и државну акцију с којом је наговорио и Американце да се одлучније ангажују на српском питању, то јест њиховом привођењу послушности путем бомбардовања.³

Немачки министар одбране Рудолф Шарпинг (RudolfSharping ) је изјављивао да су погинули припадници терористичке организације Ослободилачка восјка Косова цивили и убеђивао јавност о великим размерама цивилних жртава на Косову.⁴ Саму Ослободилачку војску Ксоова није сматрао терористочком организацијом.

Илустративан пример дијалектичности пропаганде у смислу претварање идеје у догађај огледа се о претварању догађаја у прихватљиву идеју је случај Рачак (15. јануара 1999.). Прикупљени су лешеви са више страна у село Рачак, урађена застрашујућа сценографија и онда преко фото и видео снимака (Асошијетед прес и Ројтерс) представљено у свету као велики масакр. Без обзира на истину коју су изрекли и стручњаци и новинари поверовало се у ову лаж. „Потковица“ је сличан пример где је приказан лажни план о протеривању Шиптара са Косова. Лажну димензију догађаја пропаганда је прогласила за стварност, тако да је и стварност постала лажна. Без обзира на лажност стварности праве бомбе са НАТО авиона падале су по српским главама.

Главне теме пропаганде у Америци пред арресију на СРЈ су: заштита људских права и заустављање етничког чишћења Албанаца. Војна интервениција и бомбардовање Срба представљани су као хуманитарна акција. Пошто се ради о рату против комунизма онда нису изостале ни капиталистичке флоскуле: водити рат за окончање свих ратова, створити свет слободних за демократију, одбранити слободни свет.

Клинтонова администрација је проценила да нико паметан се не би супроставио спречавању масовног убиства па је своју пропаганду ослањао на тези о етничком чишћењу Албанаца на Косову. Тезу о злочиначким поступањима српске стране према Албанцима користио је за убеђивање јавног мнења у Америци о оправданости војне интервенције рачунајући да ће га на тој „убедљивој основи“ слушати и генералски естаблишмент.⁵ Лажну тезу о етничком чишћењу нису прихватили само генерали него и доктори наука (на пример Мајкл Вокер). Управо тако се и десило. Скоро сви у Америци су били јединствени у подршци агресије на СРЈугославију. Међутим, публициста DavidNorth тврди да се Администрација више забринула за судбину Ослободилачке војске Косова него за етничко чишћење Албанаца. Шта је заправо етничко чишћење? Бил Клинтон је 2003. године од аеродрома до града Приштина могао да види само Албанце, „да чује само албански језик, да види заправо једноетнично друштво које престававља најбољи показатељ (не)оправданости његове политике према Балкану.“⁶ Пуковник Дејвид Хекворт је рекао да је Клинтонова доктрина заправо била: „Бобмардовати цивиле и цивилне структуре, све док војска те земље не може то да гледа“.⁷ Косово је постало парадигма поступања америчких председника у погледу употребе силе у свету.

По признању самог Кларка, Клинтон и његови саветници вршили су притисак на команданта снага НАТО генерала Кларка да бомбардује радио-телевизују Србије. Парадоскласно је да се у Србији ретко помињу наручиоци и убице радника у Радиотелевизије Србије. Пропаганда је успела оно што је желела да постигне да се сами осећамо кривим што нам се десило бомбардовање и у томе убиства цивила и разарање објеката инфрастуктуре потребних за норамалан живот људи. Проучавањем ове теме открио сам страшан потпуно радикални циљ: уништити Србију. У телефонском разговору⁸ са Соланом⁹ Весли Кларк¹⁰ је рекао: „Да смо слуашали њега (Бжежинског, помињао га је Кларк у поређењу са мирољубивим Кисинџером, Кларк каже да је он млакоња, прим, П.Ш.) за време бомбардовања, Србије не би више било.“ Интересна пажња према Косову неких америчких капиталиста доводи ову тезу донекле у питање.

Уместо закључка

Пропаганда у којој је оцрњен српски народ у великој мери је послужила да се поверује у оправданост агресије на СРЈ не само у свету него и у Србији, а босански Муслимани и хрватски Хрвати су се обрадовали.

Антипропаганда према српском народу изазива осећање неправде, горчине, усамљености, незаштићености и бачености у опасни свет, понекад и понегде мржњу и осветољубивост, неверицу у сопствени опстанак. Осећај инфериорности у погледу супоростављања таквој пропаганнди заснован је на сазнању о високом степену игнорисања података и извора српске стране.