Примедбе и предлоге на Нацрт закона о Војсци Србије
ПРЕДМЕТ: Примедбе и предлоге на Нацрт закона о Војсци Србије. – доставља
РЕПУБЛИКА СРБИЈА ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ
др. Војислав Коштуница
Полазећи од утврђених задатака и обавеза Клуба генерала и адмирала Војске Србије, као струковног удружења на ранију верзију Нацрта Закона о Војсци Србије, ово удружење дописом бр. 1 – 126 од 11. 07. 2007. године дало је одређене примедбе, сугестије као и предлоге за доградњу појединих решења у Нацрту закона. Један део тих предлога је прихваћен од стране предлагача и уграђен у коначну верзију Нацрта закона који је Министарство одбране доставило Влади Републике Србије на усвајање и стављање истог у Скупштинску процедуру.
Стручне службе овог Удружења сагледале су садржај и решења у Нацрту закона о Војсци, објављеног на сајту Владе Републике Србије (током септембра – октобра 2007.године). Имајући у виду да се ради о изузетно важном правном акту, како за припаднике Војске Србије тако и за све грађане Србије, ово Удружење сагласно својим овлашћењима и задацима утврђених Статутом Клуба генерала и адмирала Војске Србије даје следеће примедбе, сугестије мишљења и предлоге решења за доградњу истог:
У члану 2. став 3. Нацрта закона предложено је решење : „употреба Војске Србије ван граница Републике Србије уређује се законом“.Овакво решење није у складу са садржајем решења из члана 140. Устава Републике Србије, којим је утврђено да се : „ Војска Србије може употребити Ван граница Републике Србије само по одлуци Народне скупштине Републике Србије“. Чланом 141. став 2. Устава Републике Србије регулисано је да се „ о Војсци Србије доноси закон“. Према томе, највишим правним актом државе (Устав) већ је регулисано да се о Војсци доноси посебан Закон, а по нашем мишљењу ради се о Закону о Војсци Србије. С тога овим Законом би требало детаљније регулисати употребу Војске Србије ван њених граница и уградити решење из Устава Републике Србије да о томе одлуку доноси Народна Скупштина Републике Србије.
У члану 18. став 2. Нацрта закона регулисано је: „ Министар одбране може овластити начелника Генералштаба за обављање послова из става 1. тачка 7. овог члана, који се односе на постављење, унапређивање, разрешење и одлучивање о престанку службе официра Војске Србије у чину мајора и потпуковника“. Сматрамо да је овакво решење супротно начелима законитости, јер овлашћење које је дато законом једном органу или појединцу не може се то исто овлашћење у истом закону утврђивати и преносити на друго лице. такође сматрамо да је то и непотребно. Међутим ако се већ и жели такво решење – онда се морају прописати посебни критеријуми за реализацију таквог решења ради јединственог начина решавања. Ове примедбе односе се и на решења предложена у члану 19. став 2. Нацрта закона.
У члану 20. став 4. Нацрта закона предложено је решење: „ У Војсци Србије образује се подофицирски кор, кога представљају подофицири Војске Србије, посебно организовани за подршку командовања и обуци, од нивоа чете до нивоа Генералштаба“. По самој садржини предложено решење о формирању подофицирског кора и такво решење не постоји ни у једној савременој армији, и по нашем мишљењу није предмет овог закона. Права, дужности, обавезе и одговорност свих професионалних официра и подофицира прописана су Законом о Војсци Србије и Правилом службе. Док се обука, извођење вежби, командовање јединицама и установама, регулишу посебним правилима обуке и прописима о руковођењу и командовању јединицама и установама Војске, и односе се на све припаднике Војске Србије ( од војника до генерала). Не постоји обавеза помагања у обуци, већ је обавеза сваког професионалног војника да обучи свог потчињеног за извршавање наменског задатка. Појмовно одређење: „За подршку командовања и обуци“, није у складу са системом руковођења и командовања нити са принципима субординације и једностарешинства у Војсци Србије. Према томе, предмет формирања „кора“ је предмет других закона ( закон о формирању удружења и др ) а не Закона о Војсци Србије.
У члану 22. Нацрта закона уградити и решење за чинове војних лица – морнарице, као што је то било предложено у ранијој верзији Нацрта закона. Нецелисходно је решење да се ова материја уређује у прелазним и завршним одредбама Нацрта закона (члан 189. став 2.).
У члану 39. став 1. Нацрта закона после тачке 5.) додати нову тачку 6.) тако да гласи: „да је одслужио војни рок или на други начин регулисао обавезу служења војног рока“. Ово решење може се условити и орочити са професионализацијом Војске Србије.
У члану 48. став 3. Нацрта закона није прецизно утврђено којим лицима се забрањује ношење војне униформе, у којим приликама, време ношења и сл. или дати овлашћење министру одбране да о томе донесе посебан пропис.
Нацртом закона нису регулисани услови за постављање на дужност за коју је формацијом одређен чин пуковника, бригадног генерала и виших чинова. сматрамо да је то предмет закона, а не било ког другог подзаконског прописа ( Уредбе или Правилника). Услови за постављење неког лица на вишу дужност морају се утврдити законом, а подзаконским прописима утврдити критеријуме, листе кандидата и сл. Из предложених решења произилази да се на наведена места могу поставити и лица која немају одговарајућу стручну спрему, искуство у обављању одређених дужности, специјализацију и сл. Предлажемо да се угради решење из прве верзије Нацрта закона о Војсци Србије (члан 70).
Предложена решења у одредбама чл. 81. до 85. Нацрта закона којима су регулисане плате и друга новчана примања, по нашем мишљењу су непрецизна, конфузна, нејасна а нити одражавају специфичност вршења професионалне војне службе и не обезбеђују сигурност лицима на минималне загарантоване плате и уважавање степена стручне спреме, чина, положаја и сл. Такође предложена решења не одражавају карактер, тежину војне службе и ризике у служби, што се у потпуности мора вредновати и разликовати од система вредновања у друштву. Плата професионалних припадника Војске мора бити јасно утврђена (по елементима плате), са минималним и максималним износима, који се искључиво утврђују законом без уношења било каквих субјективних елемената и процена. С тим у вези предлажемо: Да се плата професионалног војника састоји: од дела плате према чину, положају, према пензијском стажу и према посебним (специфичним) условима рада у виду војног додатка. Осим тога подржавамо решење да се сваки део плате обрачунава према нето заради у привреди Србије остварене у претходном месецу која би служила као основица за утврђивање свих елемената (делова) плате. Такође, треба регулисати минималне и максималне износе (висине) плата подофицирима, официрима и генералима. У том смислу утврдити највећи и најнижи коефицијент плата и по нашем мишљењу тај однос треба да буде као што је то било предложено у првој верзији Нацрта закона (1 : 6). Такође, сматрамо да висине плата треба утврдити на начин како је то регулисано у друштву, узимајући у обзир и спечифичности вршења војне службе и квалификациону структуру кадра у Војсци која је далеко виша него у грађанству.
У члану 84. Нацрта закона проценат 0,4% заменити процентом 0,5%, јер овако решење је прописано за све запослене у друштву. Такође предложено решење је супротно решењу прописаном у члану 192. Нацрта закона и другим одредбама које се односе на права из социјалног осигурања војних осигураника.
У члану 110. став 2. Нацрта закона предложено је решење да официру, односно подофициру служба престаје са правом на пензију и пре испуњења општих услова за стицање старосне пензије, ако је навршило најмање 20 година пензиског стажа, од чега најмање 10 година у својству професионалног војног лица, ако то захтевају потребе службе. Овакво решење, на први поглед изгледа примамљиво и изузетно повољно. Међутим, поставља се питање целисходности таквог решења са становишта система командовања и борбену готовост јединица и установа Војске Србије као и обезбеђивање финансијски средстава за ову намену. Ово из разлога што се ради о лицима која су тренутно на дужностима у трупи (командири одељења, водова до команданта батаљона – дивизиона) односно о лицима која су завршила војне школе после 1990. године и поседују високи степен обучености и борбена искуства. У условима када се тежи професионалној војсци са искусним кадровима, предложено решење подразумева да Војсци Србије нису потребна обучена лица и кадрови са искуством. такође, оваквим решењем таква лица довела би се у изузетно тежак материјални положај, јер би им, сагласно чл.192. Нацрта закона, висина пензије износила само 55% од пензијског основа. Старосна граница тих лица у моменту престанка службе кретала би се од 44 до 48 година живота. Уколико се жели уградити наведено решење у Нацрту закона, предлажемо да се границе пензијског стажа помере са 20 на 30 година пензијског стажа.
У члану 185. став 1. тачка 3. Нацрта закона предложено је решење да професионално војно лице и лице у резервном саставу које има чин, губи чин ако буде осуђено на казну затвора од најмање шест месеци – даном правноснажности пресуде. Мишљена смо, а што смо и раније указивали, да је овакво решење изузетно рестриктивно, односно престрого и неправично. Ово посебно из разлога ако се има у виду да је официр или подофицир са чином – професија и да губитком чина, то лице губи и професију, што није случај код цивилних лица ( лекар остаје лекар,инжињер и техничар такође и др.). Из тих разлога а посебно ако се узме у обзир да су сада важећим Кривичним закоником, за поједина кривична дела казне повећане чак и удвостучене и да се за лакши степен кривичног дела може изрећи безусловна казна затвора дужа од три године, што је случај код кривичних дела угрожавања безбедности саобраћаја, то смо мишљења да треба прописати решење: „Да лице губи чин ако је правноснажном пресудом осуђено на казну затвора дужу од три године“, (садашње решење, члан 217. закона о ВЈ је дуже од две године).
У прелазним и завршним одредбама Нацрта закона, направљена је нека врста комбинаторике у вези са уређењем права из социјалног осигурања војних осигураника (где спадају и професионална војна лица и војници по уговору), на тај начин што су предложана решења да се за нека лица примењује један закон, а за друга лица други закон. Овакав начин решавања, нема утемељена у правном систему и недопустив је са становишта права и једнакости војних осигураника. Ако је неко желео да ускрати права одређеној категорији лица до усвајања неког другог закона, није имао у виду чињенице да је то противуставно и незаконито. Ово посебно из разлога што је Законом о министарствима Републике Србије, социјално осигурање у надлежности Министарства за рад и социјалну политику, па се и предложена решења у чл. 190. до 193. Нацрта закона не могу уређивати Законом о Војсци Србије, чији је носилац Миностарство за одбрану, већ посебним законом о социјалном осигурању војних осигураника чији је носилац Министарство за рад и социјалн у политику. По нашем мишљењу прихватљиво би било предложено решење у члану 198. Нацрта закона, али без енумерација чланова из Глава XV и XVI Закона о ВЈ. Осим тога, ни једним законом не могу се унапред прејудицирати нормативна решења наведених питања у неком другом закону, који је у делокругу надлежности другог министарства па чак се и цитирају решења у предложеним одредбама. Овакав начин нема никаквог уставног утемељења и његова сврсисходност је потпуно дискутабилна а са правног аспекта и правне сигурности недопустива. Посебно указујемо на нелогичност и незаконитост предложеног решења у члану 193. Нацрта закона, којим се у погледу усклађивања војних пензија упућује на примену односних одредби, којим је уређено пензијско и инвалидско осигурање запослених. Није нам познат разлог оваквог предлога решења и које су намере предлагача. Мора се имати у виду само једна чињеница да је војни позив изузетно тежак, ризичан, захтеван, сложен и изузетно специфичан у односу на позиве и занимања у грађанству. У војсци има преко 2000 занимања односно дужности којих уопште нема у грађанству. Због тога и постоје посебне школе за наменско школовање за потребе војне службе. С тим у вези, указујемо на поједине специфичности под којима се обавља професионална војна служба: ограничена слобода кретања, немогућност или ограничење путовања у иностранство, рад дужи од пуног радног времена, дежурства без надокнаде, узбуне, вежбе, логоровања, премештаји и промена места пребивалишта (5-8 премештаја у току радног века), незапосленост брачног друга, немогућност школовања деце у месту становања, нерешено стамбено питање, скромна материјална примања, превремено пензионисање и немогућност запошљавања у друштву, немогућност стицања допунских примања па је остваривање пензије једини основ за њихову егзистенцију и егзистенцију породице. Наведене специфичности биле су основ да се 1971. године донесе посебан Закон о пензијском и социјалном осигурању војних осигураника, који је, уз одређене измене и допуне, и данас на снази. Из тих разлога, најцелисходније и најправичније је решење да се за војне осигуранике донесе посебан закон. Ово због тога што се решења из Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Србије апсолутно не могу применити код пензионисања професионалних војника као и код утврђивања и усклађивања пензија војних осигураника. То је још један разлог који говори да су наведени чланови у Нацрту закона неприхватљиви и сувишни, посебно ако се има у виду да је у току рад на доношењу прописа којима ће се уредити социјално осигурање војних осигураника, а што је у складу са чл. 15. и 44. Закона о министарствима Републике Србије. Из наведених разлога предлажемо: – брисати чл. 190., 191., 192. и 193. Нацрта закона. Међутим, уколико се закључи да се, и поред изнетог ова материја треба регулисати Нацртом закона о Војсци Србије у том случају предлажемо да се у чл. 190. Нацрта зокона, дода нови став 2. који гласи: „Сви захтеви за остваривање права из социјалног осигурања који су поднети до дана ступања на снагу овог закона, окончаће се под условима и на начин који су уређени прописима који су били на снази у време покретања поступка, ако је то за осигуранике повољније“. Оваквим решењем обезбеђује се правна сигурност лица, односно остварује основно правно начело да решења из новог закона не могу бити на штету лица која су та права остварила по раније важећим прописима..
– Такође, указујемо на опасност да уколико би остало предложено решење у члану 190. Нацрта закона, тиме би се противуставно ретроактивно укинула могућност остваривања права војних осигураника, која до ступања на снагу закона о Војсци Србије, нису остварена, иако је поступак за њихово остваривање покренут. Стога наведено решење је неуставно с обзиром да се нарушава основно начело уставности – право једнакости грађана пред законом. Примера ради износимо податке (који су познати Влади Републике Србије и ресорним министарствима,- Министарству одбране и Министарству финансија) да је судовима опште надлежности поднето више од 80 000 тужби због незаконитог исплаћивања плата и пензија, као и због незаконитог и неажурног поступања односно селективне примене Уредбе о платама и пензијама од 01.08.2004. године и Уредбе од 01.10. 2005. године, којом су посебно оштећени подофицири, од стране фонда СОВО и Министарства одбране. Доношенем Уредбе о платама и пензијама у октобру 2005. године, није извршено усклађивање плата и пензија у складу са законом, односно усклађивање по свим елементима плате, већ је извршено усклађивање само по чину. С тога прихватањем цитиране одредбе чл. 190. Нацрта закона, стечена права тих лица противуставно би била укинута. Уколико предложени члан неби био допуњен са нашим предлогом решења, за очекивати је подношење великог броја захтева за преиспитивање истог пред Уставним судом Србије, а свакако и пред Европским судом за људска права у Стразбуру. С тога поставља се основно питање да ли није апсурдно доносити такву неуставну норму.
– Изменити члан 193. Нацрта закона тако да гласи: „До доношења прописа о пензијском и инвалидском осигурању војних осигураника, усклађивање износа пензија војних осигураника које су остварене до дана ступања на снагу овог закона као и пензије остварене по ступању на снагу овог закона, усклађују се са кретањем номиналних плата професионалних војника одговарајућег чина и припадају од наредног месеца у односу на промену номиналног износа плате професионалних војника“. Разлог за доношење оваквог решења дат је у образложењу на решење прописано у члану 190. Нацрта закона.
Сматрамо да смо дали реалне предлоге, сугестије и мишљења на предложени Нацрт закона, као свој допринос у доношењу изузетно важног закона, како за припаднике Војске и пензионисана војна лица, тако и за грађане републике Србије и да су иста у складу са Уставом Републике Србије и Међународним правним нормама.
С поштовањем,
ПРЕДСЕДНИК САВЕТА КЛУБА ГЕНЕРАЛА и АДМИРАЛА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ
ЉУБИША Р. СТОЈИМИРОВИЋ
Д О СТ А В Љ Е Н О :
– Наслову,
– Министарству одбране – на знање,
– Одбору за одбрану и безбедност
– Народне скупштине Републике Србије – на знање и
– Министарству рада и социјалне политике – на знање